И религија клерикализма као и друге религијске идеологије спречавају човека да оствари срећу у овом животу и представљају му се као религија илузије, мистификације и отуђења. Клерикализам јесте стварна беда, али и несвесни протест против беде. Он је уздах ситог и богатог.
...
Клерикализам јесте религија свештенства, а не вера народа Божијег, јер је кономско отуђење. Отуђење (алијенација) је лишеност неке ствари вере које ти као члану Цркве припадају, а то је суштина: саборност, католичност. Молитва постаје роба која обогаћује свештенство. Ако верник жели да добије неки обред, он га мора купити на тржишту и платити веома скупо. Клерикалиста искоришћује верника, отуђеног верника,...
Марскизам је продубио расцеп између Бога и човека. Зато је сваки марксиста шизоидан, неспојив са Богом и одступник од онога шта јесте. Тако је у истом расцепу шизоидан и огреховљен хришћанин, „лажни брат“, клерикалиста, те је и тај на корак од пакла.
У Титовом социјализму није било клерикализма и сличних идеологија
Марксистички комунизам, Титов социјализам, био је спасоносан за православне, будући да...
Где су одговори на проблеме савременог хришћанина? Где су одговори на моралну кризу, технички прогрес, демографска питања, глад, сиромаштво и неразвијеност? Где су одговори марксизма на питања смрти?...
Заиста и пролетаријат и хришћански народ Божији су подложни контрадикцијама. Црква признаје своје контрадикције, заблуде, странпутице, те и претварање у такозвано световно друштво, у светину. Човек хришћанин се с правом пита где је у православној (па и католичкој) Цркви братска љубав (агапе) и сиромаштво? Где је сиромаштво у цркви?
...
Отуђеног човека кроз религију и експлоатацију треба спасити, јер је он највећа вредност на земљи, али не као искупљен од Христа, од Богочовека. Сва отуђења произилазе од духовног отуђења на која је човек пристао када је учинио зло. То и свако друго отуђење победио је Господ Христос и човечанство је њиме већ спасено у нади. Комунисти се искупљују Партијом, а...
Човеку марскизма остаје само природа и рад. Свет постаје покретан, дијалектиком. Пролетаријат, као социјална класа има задатак да се бори за идеју, за будућност у којој ће сви бити срећни и задовољни. Партија је елита у акцији, она је „свест искупљеног пролетаријата“. Она укључује и „комунистичко човечанство“ и доприноси да оно постоји у заметку. Партија је само за „чисте“, тако...
Маркс хришћанство сматра сметњом да престане социјална беда, јер она га отуђује у лудој нади да ће му бити „лакојлане“ после смрти. „Социјални принцип хришћанство преноси у небо компензацију свих неправди и тако оправдавају наставак свих неправди на земљи. Религија је чинилац резигнације и оправдавање беде. Треба дакле, напасти корен зла: укинути религију, још дубље – ситуацију беде коју захтева...
Млади Маркс је оштро, потпуно протестантски критиковао хришћане јер не живе по Еванђељу. Он је био јако надахнут Фојербахом: „Човек се не може издигнути изнад своје реалне природе“. Управо и млади Маркс све узима из своје властите природе, па му се све религијско чини као израз несреће: „Религија је уздах створења сатрвеног од несреће, душа света без срца, исто као...
Марксизам као економска и философска доктрина више је од тога утопијско хришћанство без Христа. Хришћанство није само откровење, вера, већ и социјални покрет....
Солжењицин пише да се „у наше време нико не чуди што човек из дана у дан стрпљиво и пажљиво служи свом телу. Али били бисмо увређени, када би он тако служио свом духу“.
...
Дух-душу убија туробност и журба. Оне дух-душу повлаче у вирове. Колико грехова, толико вирова. Нарочито је смртоносан вир ТВ и Интернета....
У дубинама дух-душе досежемо до оног божанског у срцу и што дубље урањамо, то светији израњамо са великим способностима дух-душе (понекад мистичним) које се споља разгранавају из једног корена, из јединствене целовитости. У дубинама дух-душе оних који не досежу божанско у срцу, тај духовни корен или језгра се рачвају и цепају на мноштво различитости и нецеловитости. Тај отступнички од Бога...
Духовно срце није наша осећајност, односно чулност. Она је само спољашност духовног. Духовно је богоцентрично. У дух-душевном, Бог је усредоточен и у Богу је све усредоточено. Те вредности духа од Светог Духа су драгоценије од свега и прожимају све, и дух-душу и тело.
...
Обичајна побожност јесте држање разних верских навика, из године у годину, јер су се истих држали наши прародитељи и веома ретко и наши родитељи. Дакле, ни у тој обичајној побожности немамо континуитет, па је морамо поштовати као драгоценост, мада је она крња и веома недовољна. Она је држање пред Богом које је шкрто према њему и у свему показује тек...
„Ваш је живот сакривен са Христом у Богу“ (Кол 3.3). Cкривени живот са Христом јесте љубав и то оделотворена....
Чувај се личног фарисеја у себи. Он се лако увлачи у живот оних који желе да побожно живе, а испољава се спољашношћу, правилима, прописима и презиром према браћи и сестрама који нису ни издалека тако „свети“ као ти.
...
Заједница вере, евхаристијски тор или шатор, путује. На том пропутовању евхаристија постаје света тајна без које се не може, која се стално мора примати у очекивању Парусије. Путујућа Црква као заједница наде запутила се према према небеском Јерусалиму.
...
Човек се навикава и на врлину, односно, на љубав. Навике могу да носе љубав и да је умножавају. Где има покајања, ту ће бити и добре врлине и навике на врлину. Морамо свесно да стварамо своју навику да не грешимо, већ да се предајемо у службу љубави.
...
Грех окамени срце, разара љубав и рађа охолост. Док покајање човеку враћа срце од меса, те ослобађа човека те тврдоће од охолости.
...
Исповест ти даје благодат да би надвладао личну грехољубивост.
...
Морамо бити истрајни и редовни у исповедању, па ма упадали у многе, па чак и исте грехове. Важно је да се никада не помиримо са личном грехољубивошћу и да се не предамо непрестаном грешењу, порочности.
...
Приступајући светој тајни исповести и признавајући своје грехове пред Христом ми уствари примамо опроштај као предујам од Страшног последњег суда Божијег. Силом покајања и опроштаја Црква брише сваки исповеђени грех. Зато је исповест друго крштење. После издаје, сузе покајнице бришу сваки грех.
...
Литургију предводи, служи, Христос. Он, Једини, приноси и приноси се у име свију. Заједница је светотајински Христос – Архијереј, приноситељ и принесен.
...