Маркс хришћанство сматра сметњом да престане социјална беда, јер она га отуђује у лудој нади да ће му бити „лакојлане“ после смрти. „Социјални принцип хришћанство преноси у небо компензацију свих неправди и тако оправдавају наставак свих неправди на земљи. Религија је чинилац резигнације и оправдавање беде. Треба дакле, напасти корен зла: укинути религију, још дубље – ситуацију беде коју захтева религија. Борба против религије је борба против таквога света. Остаје да потврдимо лек“. Заиста, у праву је Маркс, религију би требало забранити ако је она илузорна срећа светине, односно, „илузорно сунце“ (Допринос критици Хегеловог права). Када се коначно човек отресе религије као зaблуде, биће господар своје судбине. Идеја Бога, тврди Маркс, само се прерушава у привид човека и зато је треба уништити. Бога и религију као сувишне треба одбацити, а уступити то (Божје) место човеку.