Марскизам је продубио расцеп између Бога и човека. Зато је сваки марксиста шизоидан, неспојив са Богом и одступник од онога шта јесте. Тако је у истом расцепу шизоидан и огреховљен хришћанин, „лажни брат“, клерикалиста, те је и тај на корак од пакла. У Титовом социјализму није било клерикализма и сличних идеологија Марксистички комунизам, Титов социјализам, био је спасоносан за православне, будући да је Богом одређен (провиденцијалан) да благоверни народ, у опадању хришћанског живота, исправи и подстакне у правој вери. Онда није у Цркви било корупције, симоније и клерикализма. Бич марскизма је зацело сувишан пред правим народом Божјим, вера се не рађа из беде нити ствара беду, већ она, ако је права, лечи дубоку духовну беду. Она не ствара ни разочарање, нити оправдава беду, већ се испољава и делима конкретне љубави која је способна да укине дубоку беду. Изопачење клерикализма јесте у себи празно, не подражава га небо, него земља, а распадом бесмисла стицања и богаћења на рачун вере, вера сама по себи пада. За лечење тешке болести клерикализма, треба напасти узроке, а то је користољубље и властољубље у Цркви. Клерикализам је људски, само људски, и врста је религиозног отуђења као последица економског отуђења.