Опирање, противљење и прогоњење верске културе у запећак, тријумф је клерикализма који ствара мртво море у Цркви и потспешује пропадање и спадање Цркве на фирму, уносни посао....
Наша помесна Црква мора најпре да мисионарски уђе у културу која је углавном многобожачка и борбено атеистичка, ако жели духовни препород нашег народа....
Драго ми је да је један од моје хиландарске браће читао мој осврт на унутарње прилике у Хиландару и коментарисао их пред трећим лицем,али ми је жао што ме потпуно у комунистичко-брозовском духу осудио и извршио нада мном дефинитивну чистку у име своје фирме!...
Бдење и литургију,односно сва ноћна богослужења,у Хиландару служе у три певничке смене.То је ново.Ново је и то што више у Хиландару нема гостољубља већ професионалне хотелијерске љубазности искушеника-рецепционера....
Пример добре критике у Цркви је несумњиво апостол Павле који се у лице супроставља заблудама апостола. Та критика би морала увек бити савремена у Цркви, а није. После комунистичко-брозовског периода, код нас се критика своди на "чистку"....
Одлучујуће је само оно што је делотворно, што је стваралачко. „Стваралачку моћ треба дефинисати ко љубав“ (Хенри Бергсон) која је спасоносна за све.
...
Идеје имају велики утицај на нас. Оне нам се намећу или лебде и упијају се да их прихватимо. Редовно се упијају у дух-душу....
Личност се усавршава доследним понашањем које му начелно даје света вера. Ако су верујући у стању да узму у обзир све оно што их спречава или кочи да буду у вери доследни дужни су да ту слободу омогуће себи и олакшају се за то бреме.
...
„Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Оног који је глава – Христос“ (Еф 4, 15).
...
Ваљано је да хришћанин свим својим бићем припада својој Цркви и ако то припадање непрестано то проверава у слободи своје одлуке....
Припадање Цркви и подвргавање њеном ауторитету, не значи улизиштво, каријеризам, слепу (већ послушност у љубави), гушење свега духовног, неспособност за здраву критику која настоји да унапреди и сачува, а не да руши Цркву. Припадање цркви не значи пасивно метанисање на све стране, али не значи ни побуну, ни очајавање над Црквом.
...
Оно што измиче, оно што се остварује само када јој се свиди, левитација, сентименталност, самозаваравање, сањање није љубав. Страх и трепет није љубав. Заљубљеност није љубав.
...
Антилитургијско понашање испољавамо у лености, особењаштву, кукавичлуку, попустљивости према себи, кењкању, пренемагању и непрестаном умору. Непријатељи смо литургије када смо егоисти. Покренути се из чамотиње, ангажовати се, значи одлучити се за љубав. Само се љубав може супроставити себичности.
...
Хришћанин се обожује учествујући у литургијском животу заједнице, у Евхаристијском слављу. Хришћанин се не обожује учествујући у црквеним спектаклима, ритуалима и дефилеима, те и пренемагањима са олтара....
Читање духовних књига, па и студирање од великог су значаја за духовно усавршавање, али је одлучујућег значаја сазрцање и молитва. Уосетити, доживети Бога (песник), а не о Богу знати (схоластичар).
...
„Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус“ (Фил 3, 12). Он, Истина, ће нас ослободити. Само је у њој ослобођење.
...
Хришћанин ће изаћи на крај са својим манама, пороцима и недостацима, јер их он познаје и каје се. Многобожац или безбожник ће порицати, превиђати и оправдавати своје мане.
...
Познавање правих вреднота и личности је својство зрелости, као и придавање велике важности најбољима, највећима и духовно најзрелијима. Велики никада не губе своје значење, не старе и не пролазе.
...
Зрео хришћанин се сналази и у земаљској и у небеској стварности. Он зна своје границе, али и своје бескраје у овој и у небеској стварности. Зна да су на путу спасења нормалне заблуде, стрампутице, неуспеси, застрањења и разочарања. Тај не губи присебност и не пада у разочарања....
Духовно сазрео хришћанин настоји да оствари смисао свог живота: свој циљ у Рају и своје изабрање међу светима. Такав је свестан да само он сноси потпуну одговорност за свој земаљски и небески живот....
Духовно сазрео човек исправно расуђује, он правилно живи и богато се користи духовним наслеђем. Такав је достојан свог припадања царском свештенству. Свој је господар и не даје маха нижим поривима. Ђаво се са њим не поиграва.
...
Духовно зрео човек није лутка на канапу својих расположења. Он свој вечни живот изграђује на вери, љубави и нади....
Није духовно зрео онај хришћанин који је постигао духовни склад своје личности и одговарајући црквени положај, већ је духовно зрео само онај који је потпуно сједињен са својом црквеном заједницом....
Све кризе у Цркви, верски формализам, капиталисање на рачун вере, симонија клерикализам и корупција и друга горућа изопачења у црквеном животу не само потресају, већ и урушавају и руше Цркву. Врлински живот је неопходан да би верник дошао на чистац са самим собом, са својим хришћанским животом и са личним постигнућима. Он је увек у средишту пажње у самој Цркви...