Не могу да заборавим време када се благодат нашега Господа изливала на мој живот и како сам постала спремна да је примим као дар са неба и да почнем да живим по вољи Божијој... Али, то није ишло тако брзо. Од те 1996. године, почело је ново поглавље у мом животу. Доживљавала сам језив пад и празноћу, незадовољство на најнижој тачки мога бивствовања. Ближила ми се тридесета година, а ја нигде нисам припадала, осећала сам се странцем и у сопственој, родитељској породици. Свака емотивна веза почињала је жељом за браком, а завршавала се промашајем у односима. Нисам ништа схватала, људи око мене су били повређивани, а ја сам имала неодољиву жељу да из свега тога побегнем... Једне ноћи ме је страх толико преплавио да ме је обливао хладан зној, сва сам се тресла и гушила се. Једина утешна мисао која ми се јављала је да, ако преживим ноћ и дочекам јутро, идем право у Цркву. Запамтила сам, то је био празник Воздвижења часног крста Господњег, ушла сам у парохијску цркву Светог Ђорђа и пред целивајућом иконом чекао ме је млад свештеник, који ме је миросао и рекао да узмем босиљак и останем на служби. Литургија је почела и завршила се, а ја нисам још увек била сигурна да ли сам у сну или на јави. Стварност је сад била сасвим другачија, светла, охрабрујућа. Рекла сам себи, одсада нећу пропустити ниједну литургију. После неког времена сам упознала у цркви Лазарици, оца Драгог, који је постао мој духовни отац и коме сам много досађивала својим недоумицама и сумњама. Увек је имао за мене охрабрујућу реч, давао ми подршку у преображају мог живота. Лето 1998. године, Доња Ластва код Тивта. Летовала сам са родитељима у одмаралишту у којем смо летовали последњих 30 година. Није ми било досадно, нисам имала жељу ни за каквим ноћним изласцима и проводима. Родитељи су били јако забринути што сам живот концентрисала око Цркве, па су ме скоро сажаљевали. Лоше сам се осећала и психички и физички, у глави ми се повремено јављао стари страх. Као да ћу да полудим... Отишла сам у локалну пошту и одатле назвала оца Драгог. Испричала сам му како се лоше осећам. Он ми је рекао да подхитно одем на Превлаку код Тивта, код оца Илариона! Објаснио ми је да се тамо у цркви налазе мошти Превлачких мученика, које точе миро. “Можеш да их целиваш, можеш и да попијеш то миро!“ Одмах сам се упутила тамо, на опште чуђење мојих родитеља. Пешачила сам вероватно око два сата, и стигла до полуострва које су звали „Острво цвијећа“. Пролазила сам путељком поред туристичких бунгалова, растиње није баш било цветно, више дрвеће, трава, по неки жбун, али се мирис еукалиптуса, јасмина, руже и још по неког егзотичног цвећа ширио мојим ноздрвама. Стигла сам коначно до цркве, срце је хтело да ми искочи из груди, од неке неисказане среће и слутње могла сам да се онесвестим. Врата цркве била су закључана, требало је наћи оца Илариона. Инстиктивно пођох стазом иза цркве, а у сусрет ми је долазио монах који ми се у један мах учини познатим и блиским. Благословио ме, представио ми се и додао моме имену једно словце са којим ме и дан данас зове... Мирисао је оним мирисом којим је читава околина мирисала. Пошто сам му испричала зашто сам дошла, одмах је откључао цркву да бих целивала мошти. Миросао ме је Светим миром и тај ми се мирис задржао све до следећег јутра. Позвао ме је да дођем у недељу да одговарам на Литургији. Од среће сам могла и да полетим, те сам у таквом чудном стању стигла у Доњу Ластву, у одмаралиште. Мојим родитељима је било драго што сам се орасположила, али нису очекивали да ћу остатак летовања провести у пешачењу до Превлаке и назад. Али нису могли да ме одврате. Хитала сам рано јутро мом оцу Илариону и моштима... Записала сам да не бих заборавила, први наш сусрет је био на Преподобну Анастасију српску. После одслужене Литургије, отац ми је понудио да ручам са њим лигње, уколико волим да их једем. Прихватила сам предлог, и док је отац динстао лигње, необавезно смо причали о Крушевцу, Лазарици, мом досадашњем животу... Дан данас нисам успела сама да направим тако укусне лигње... Онда је отац Иларион испричао причу о човеку који му се појавио усред ноћи и тражио од њега да га исповеди. Тежак грех је био на души тог човека... Дубоко се кајао због тог греха, али душа није налазила смирење. Убио је сопственог сина, желео је да добије епитимију да живи и једе као пас читавог живота, да би добио опроштај од Господа. Била сам погођена причом, као громом. Онда је отац наставио да прича о брачном пару који није могао да има децу, па су дошли на Превлаку да се помоле Превлачким мученицима. После миросања светим миром, на њиховим челима појавили су се крстићи који се нису скидали. Идуће године овај брачни пар је добио близанце... После ове приче, сузе су ми саме текле из очију. Сетила сам се свога греха... Греха убиства још нерођеног детета који сам исповедила на првој исповести код старог парохијског свештеника, после којег ми је прочитана разрешна молитва и после које сам отишла да се причестим... Мој духовник није знао за тај грех, јер нисам понављала на исповести већ исповеђене грехе... Испричала сам све оцу Илариону. Саветовао ме је да је за мене најбоље да примим епитимију, духовни лек, у виду одучења од причешћа на дуже време, да би моја душа нашла мир... Сматрао је да сам одговорна за детеубиство, али и да су и други учесници такође. Била сам захвална оцу Илариону, захвална Богу што ми га је послао да ме усмери на пут спасења и правог живота. Отишла сам умирене савести, са надом да ћу коначно добити лек за моју душу. Духовник ми је дао дужу епитимију, по предлогу оца Илариона. Причестила сам се, по благослову, када је започело бомбардовање Београда, због смртне опасности. На крају сам се обрела у Јагодини, због посла који сам прихватила да обављам у центру за социјални рад. После две године сам упознала свог будућег мужа са којим заједнички носим већ дванаест година благи јарам Христов. У току десет година, изродили смо петоро деце, од којих је једна мала добра девојчица добила име Иларија, радосница, веселица... Јасно је да је добила то име из захвалности и љубави према мом и нашем оцу Илариону Превлачком, Лелићском, Аранђеловачком, Земунском, васељенском.