Здравље није само одсуство болести већ је потпуно благостање, односно стање добробити и способности за живот или хришћански речено: здравље је благодатно стање... Хомеопатија је систем тананог лечења који се заснива на начелу "слично се лечи сличним" и помоћу природних благих лековитих супстанци подстиче самоисцељујуће способности организма. Реч "хомеопатија" грчког је порекла и значи "подобно болести". Њен циљ је да излечи васцелу личност болесника и зато се посвећује свим њеним нивоима: телу, души и духу (не раздвајајући душу, анима, и дух, анимус, у сагласности са учењем светих отаца). И хомеопатија, као и хришћанска теологија, признаје коегзистенцију тела и душе као сложене природе, односно уважава трихотомију св. Павла, изражену тројством тела, душе и духа, односно ума и тела.

Здравље је одсуство греха

Хомеопатија се не бави симптомима, не убија заразне клице, већ настоји да поврати изгубљено здравље. У том смислу, важно је знати како се болесник односи према себи, својим ближњима и даљњима, да ли верује, како реагује на своју околину, јер здравље није само одсуство болести већ је потпуно благостање, односно стање добробити и способности за живот или, хришћански речено: здравље је одсуство греха или благодатно стање. Дакле, веома је важан однос болесника који хоће да се лечи, пацијента, према свему ономе што се збива у њему самом, битан је однос према спољашњем свету, као и однос према Богу. Хомеопатију, као систем природне медицине, примењивали су хришћански свети исцелитељи: Козма и Дамјан, Пантелејмон, Талалеј, Димитрије, Георгије, Трифун, божанствени Јаков, Николај Мирликијски, Јован Богослов, св. Петка, а у наше дане и Нектарије Егински, Јован Шангајски и Санфранциски, и преп. Јустин Нови, мада је они нису тако дефинисали.

Народна медицина и Хиландарски кодекс се слажу

Хиландарски медицински кодекс, као и други наши средњовековни медицински списи, а такође и српска народна медицина, говори често у духу хомеопатског начела израженог српском пословицом: клин се клином избија. Хомеопатија очекује да је изаберемо, неопходно је да јој укажемо љубав и поверење. Хомеопатски лекови (simmilimumi) благог су дејства и лече са дубоким уважавањем, односно помажу у исцељивању. Употребом тих лекова не може се постати зависник, а они не могу да делују непримерено и на нежељен, односно шкодљив начин, због чега би пацијент постао болеснији него када је започео лечење. За разлику од “ортодоксне”, алопатске медицине, хомеопатски лекови немају контраиндикације. С Божјом помоћи, хомеопатију као вид самоисцељивања радо прихватају свештена и духовна лица. Љубав је она која је главни извор тог “самоисцељивања”, као што је рекао преподобни Јустин Нови у разговору о хомеопатији са руским свештеником из Париза, оцем Георгијем, још 1973. године, у манастиру Ћелије.

„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње!" (Јак5,14-15). Ова заповест апостола је подстицај на непрестано вршење Христове заповести: „Болесне лечите...“ (Мат.10,8), али „проповедајући Царство Божије“. Дух Свети је та енергија која оживљава, храни и исцељује. Он увек долази после покајања и духовне обнове, односно чишћења. Та оживотворавајућа енергија обликује савест да се бори против грешних склоности, те да допусти Христу Господу да нас лечи како би напредовали у животу Духа, енергије.

Хомеопатском исцељењу предстоји појединачна и целовита исповест код хомеопате, што је предуслов доношења добрих одлука. И као да се сам Господ Христ обраћа болеснику : „Синко, опраштају ти се гријеси твоји!“ (Мк 2,5). Болест је пут покајања, а божији опроштај је исцељење. „Ја сам Господ који даје здравље“, вели Господ (Изл 15,26).

Заиста је дивотно што је са Господом Христом наступило време опроштаја сваког греха, а то значи исцељења сваке болести. Дирљиви су примери Господњег саосећања са болеснима и његова чудесна исцељења разних болести. Господ Христос исцељује васцелог човека. Од оболелог тражи само веру, али се служи и медикаментима, односно знаковима енергије, полагањем руку, блатом и умивањем итд. Болесни настоје да га додирну „... јер из њега излазаше сила и исцељиваше их све...“(Лк 6,19). Господ дозвољава да га се дотичемо јер „... немоћи наше узе и болести понесе...“(Мт 8,17). Исту моћ је пренео и на апостоле, па и на њихове наследнике, свештенике, те и они „... демоне многе изгањаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху...“ ( Мк 6,13).

Господ Христос за апостоле посведочује : „У име ће моје... на болеснике полагати руке и оздрављаће.“ Или: „... узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити...“(Лк 16,18). Заповест исцељивања болесника, Света Црква је примила од самога Господа и настоји да је изврши бригом за болесне, молитвама и светим тајнама. Свете тајне са душевним и телесним здрављем повезали су св. апостоли Павле и Јаков. По њиховом учењу, хришћанин би требало да ужива с мером у свему што је Бог створио и да ништа не одбацује. Међутим, „званична“, алопатска медицина одбацује душу човекову, тј. у потпуности искључује духовну димензију човекову. На тај начин, заступа лечење болести на чисто материјалистичким принципима и почесто грубо нарушава хришћанску етику. Треба веровати природним облицима лечења, па се верујућем народу препоручује да с поверењем прихвати и овај вид испољавања Божјег стварања са благодарношћу. Не сме се бити против несагледивих попришта Божје творевине, нити гајити било каква предрасуда према овом несумњиво духовно чистом начину лечења. Хришћани и верујући људи уопште не би требало да прихватају предрасуде против природних облика медицине, па ни против хомеопатије. Гордост оних који заступају алопатску медицину је очевидна. Очигледан је и општи пад нивоа здравља народа у свету, што је у сагласности са праксом ове “супериорне” гране медицине. У алопатској медицини и свим њеним дисциплинама нема ниједне терапије која би се вршила у име Христово. Чак ни психологија, психијатрија и психотерапија не само да не укључују поимање Бога, Христа, већ ни душе. Конвенционална медицина је подељена на многобројне специјалности, а у хомеопатији пацијент се уважава као јединствено биће Божје, икона Божја, док је лечење индивидуализовано. Човек се поистовећује са болешћу, односно дијагнозом; захтевају се редовни прегледи и дуготрајна, а понекад и стална употреба лекова. У хомеопатији је циљ поновно успоставити стање здравља и одвикнути се од сталног узимања лекова. У многим случајевима постоји и комплементарност хомеопатије са класичном медицином. Господ Духом Светим инспирише људска бића да једна другима ублажавају и отклањају патње. Дух који смо примили, Дух је који дише где хоће, он није дух робовања, већ Дух слободе у Богу који нас чини синовима и кћерима који му кличу: Ава, Оче!