Уз реч о накиту Славољуба Галића Ђанија даћемо неколико уводних напомена о ранохришћанском обичају ношења крста, односно крстолике посуде са светим уљем, те светих и часних моштију на грудима и православном поимању витеза (equites). Овај обичај је највероватније израстао из свештенодејства свете тајне крштења и миропомазања које су до 6. века биле раздвојене. Уз житије светих Петозарних мученика види се да се на витешким прсима светог мученика Ореста (Жељана, Жељка) златио часни крст приликом његовог мучеништва у доба Диоклецијана. То пројављивање крста на грудима види се и код другог неустрашивог Ореста, лекара кападокијског из Тијане и многих светих описаних у хагиографијама. Обичај ношења иконично украшене крстолике пљоснате посуде са светим уљем био је општи у првим вековима хришћанства. Измећу пастира или клира и словесног стада, лаоса, није било никакве разлике, осим по службама које су вршили у цркви. Крстолике чутуре најчешће су биле дрвене, изрезбарене, али често израђене од метала, а понекад и од злата и сребра. До нас су стигле предругојачене, у виду свештеничких, односно епископских инсигнија, особитих знакова неког свештеног звања, достојанства или одличја. Суштина крста се испражњује (одлази Христос!) када овај постане одликовање или украс. Витез у православном смислу је виши тип хуманитета, позвање је и посвећење, односно изабрани идеал оствареног Евангелија, чисте вере и монашких, песничких и војничких завета. Он живи Евангелије и далек је сваком кривоверју, вероломству, раздору или лаодикијској млакости и бљутавости. Свечовек љубави Христове сведочи Христа као сваки свети мученик за веру и испољава велику хришћанску профињеност у односу на сурове обичаје одређеног историјског раздобља. Хришћанин је духа скромне и смирене раскоши. Виши је тип духовне борбе и стапа се и прожима са оним светим коме служи. По светитељу Данилу Будимском крсне славе су витешко наслеђе Срба. Славе се, вели он, као племићко „од“ уграђују чак и у лично име. Тако бисмо се ми звали: Иларион од Светог Трифуна и Св. великомученика Георгија. Свети великомученици Георгије, Димитрије, Мина и други су витезови који јашу на коњу. Витезови су слуге Божије, свети ратници и свети војници Христови. Остварују се у служењу. На грудима правог витеза, као што су косовски витезови, свети Цар Лазар, може се одморити од борбе и од страдања. И више од тога, кнез Лазар је миропомазан у цара управо само вољом витешког његовог народа, а не чином миропомазања царева и краљева. Поред тога што се на витешким прсима може одморити, може се и блажено умрети смрћу покајника, односно светога. Витез у православљу је љиљанов цвет, монах, песник или војник, односно, витез је увек девственик, почесто у брачној девствености. Он је тај топли, отмени, мистични, господствени и мирисни љиљан девствености, Варахилова бела ружа из архангелових недара, цвет божанских врлина и племенитости, јер је Огањ Духа Светога. Мајстор овог накита тражи и налази инспирацију у доживљеној и преживљеној витешкој историји српског народа. Белег, код витештва носи сваки члан помесне цркве чији је ангео Свети Сава. Сваки комад Ђанијевог накита исказује наслеђе предака, односно преко руку мајстора говори витешки народ. Он настоји да изрази вековну борбу православља на границама са крсташко-инквизиторским римокатолицизмом и српскохрватским исламом. Зато је овај накит мушке вокације и предображава свету озбиљност, мужевност и крепост-свеврлину. Он је подоста мушки и по извесној опорости (коју не хвалимо), али по мешаном материјалу од кога је израђен. Најчешће је то драго или полудраго камење, злато и гвожђе .На пример, метални су „хиландарски снови“ од клинаца. Железо је симбол чврстоте и постојаности, проста је ковина метеорског порекла која пада с неба. Злато је светлост, знаковље је познања, вере, бесмртности. Злато је одраз Огња-Сунца Правде, Цара и Бога нашега. Док, драго камење, бисер, дијамант, кристал, смарагд, ћилибар, јантар, жад итд. благо је воде, океана. Предањски по форми овај Ђанијев накит прича о витештву, па може бити монашки-молитвен, војнички-јуначки и песнички-ангелски и архангелски као надахнуће. Прстен је печат власти и моћи. Прстеном је била дата власт Јосифу у Египту; прстеном се прославио Данило у земљи Вавилонској; прстеном се јави истина Тамари, прстеном се Отац наш небески показа милостив према блудном сину (из молиттве заручења). Тема овог накита је народ у Христу и са Христом има свој вечни узор у Хиландару и упориште у занатском златарском поступку. Није само украс на врату и прсту већ настоји да досегне духовно и вечно наслеђе. Овај накит је порука наше духовности, мада недопевана и ни мало декоративна. Бирањем и ношењем овог накита исказује се своје историјско Ја. Понекад украшавајући се за Бога, вечност и рај сладости небеске ми исповедамо своју веру и своје „вјерују“, али и излазимо из прошлости и улазимо у благословену садашњост. И што се витештва у Срба тиче, предводи нас Свети деспот Стефан Високи, наш вечни витешки савременик.

Јеромонах Иларион Ђурица