Ове, 2013. године, имам прилику да најзад објавим један заиста необичан догађај који се десио сада већ далеке 2005. Била је то за мене и моју породицу јако потресна година јер на самом њеном почетку, тачније у фебруару, мој драги отац Драган се упокојио. Неку радост ми је у тим тренуцима пружало сазнање да и поред тог за мене страшног догађаја ипак имам чему да се радујем. Заправо, исте године очекивали смо рођење нашег трећег детета. И тако се десило да је на Видовдан моја супруга Анка по трећи пут покушала да роди дете. Али, није се дешавало оно што смо очекивали. То је требало да буде рутинска операција коју смо већ претходно два пута прошли. Сада се, међутим, десило да Анка није излазила из коме коју су доктори вештачким путем изазвали, а дете није могло самостално да дише. Ја сам немо посматрао како га журно одвозе колима хитне помоћи у Крагујевац, у неком прозирном стакленом уређају. Чекао сам обесхрабрен разговором који сам чуо у болници, јер не знајући да сам ја отац тог детета неко од особља прокоментарисао је: штета за дете, био би диван дечачић, али нема шансе да преживи. Шта сам могао, чекао сам да чујем да ли се Анка пробудила, али уместо одговора време је пролазило. Тргао ме је додир једне медицинске сестре која ме је замолила да одем кући јер узалуд је ту провести ноћ, кад тако не могу да помогнем својој супрузи која се још увек није пробудила. И шта сам могао него да одем сломљен кући. Следећег јутра јавише ми из болнице да је Анка сада у стабилном стању и да ће се највероватније успешно опоравити. Мало ми је било лакше. Али, потом сам позвао крагујевачку болницу и сазнао од тамошње медицинске сестре да би било добро да, ако имам жељу, одем да посетим бебу, у смислу да се опростим од ње, јер су ми рекли да нема апсолутно никакве шансе да преживи. Плућа не раде, срце има застоје, машине га одржавају у животу. Нису хтели ништа да сакрију од мене. За мене није било питање да ли желим да одем или не, одјурио сам тамо. Ушао сам и, да бих схватио ситуацију, прво су ме одвели до деце која су превремено рођена и указали ми на њихов проблем неразвијених тела, али активних основних животних функција. А онда су ме одвели до оног истог стакленог уређаја и показали мониторе који су пиштали, попут аларма, услед неправилног рада плућа и срца, често са прекидима, као да само што све не утихне, јер је црта која стално осцилира мерећи параметре често је била равна. Срце ми се цепало гледајући малене ручице како се грче и боре за сваки откуцај, за сваки удах за живот. Али, нисам могао то више да гледам, него у сузама замолих сестру да нам у случају извесног фаталног исхода предају тело, јер сам желео да сахранимо дете како доликује. Све ми је било јасно. Шта сам могао друго да урадим него да одем у место Велика Иванча код старих кумова које је још мој прадеда изабрао, те ми тако то кумство и до данас траје. Рекох кумовима: молим вас, као што сте и до сада радили, дајте име детету. Код њих је обичај да дају три имена а онда ми одаберемо једно. Дакле, замолим их да допишу име које сам желео, а то је Јован, јер то име значи „Бог је милостив“, да бисмо нашли милост пред Богом. То сам пожелео, иако сам знао да још док сам ту код њих, можда наш малишан више није жив. Онда се брзо вратим у Аранђеловац и нигде не хтедох да свратим друго него право у келију оца Илариона, јер сам желео да, ако стигнемо на време, крстимо бебу у инкубатору. Покуцао сам, а врата ми је отворио један дугогодишњи пријатељ из цркве, Милан, који се ту затекао да поправи неку стару пећ, па га питам да ли је Отац ту. Рече ми да уђем и је испричах Оцу догађаје који су се збили. Нисам још стигао ни да изразим своју жељу да бих хтео да дете буде крштено, ни да сам био код кумова, кад ми отац Иларион сам рече: СУТРА ЋЕМО КРСТИТИ ЈОВАНА. Ја и Милан збуњено се погледасмо, а Милан га упита: Оче, одакле знаш да ће се дете звати Јован? Ја у неверици извадим папир од кума који сам понео и покажем им да стоји дописано име. Отишао сам кући утешен, мислећи како је ово заиста чудан догађај и да можда још има наде. Следећег дана, у градској болници Клиничког центра у Крагујевцу мали Јован би крштен у име Божије, у инкубатору, у присуству медицинских сестара које су плакале, а и ја сам, признајем. После неколико дана дође и моја Анка кући из болнице. Сваки дан смо звали болницу у Крагујевцу, а кад смо имали новца да одемо, ишли бисмо тамо. Али, тек двадесет трећег дана по рођењу, а двадесетог дана по крштењу рекоше да су животни параметри знатно стабилнији, али да се још увек не надамо. Касније, тридесетог дана, позваше моју супругу да буде крај бебе. Након неког времена, дође Јован кући, а отац Иларион нам рече да би било добро да се узме још један кум и да се обави и чин миропомазања. Позвали смо све које смо могли на тај догађај, и старе кумове, и по савету оца Илариона, назначеног кума Хаџи Владимира Братића, који се за то дете све време молио, као и отац Иларион. Читајући молитве на миропомазању, осећао сам као да се тог дана небо спустило на земљу, као да је неко растерао олују туге и обасјао све онде присутне. Мирис тамјана и воштаних свећа дуго, дуго је остао окружујући нас и подсећајући нас да се увек са захвалношћу сећамо молитви нашег оца Илариона без којих мислим да бих данас био један тужан човек. Да додам и ово да је за време ручка, који смо скромно приредили после миропомазања, отац Иларион рекао да ће „ово дете које данас миропомазасмо бити служитељ Божији.“ А то нам рече исто и пар година касније, кад смо га посетили у његовом новом месту служења, у манастиру Светог Ваведења у Београду. Тада отац Иларион скиде капу и пришавши гробу свог упокојеног духовног оца, целива крсно знамење на гробу и рече: ето Јоване, и ти ћеш бити свештеник и посетићеш гроб мој. Шта рећи друго до да у лику оца Илариона лично видим неку утеху, чак и кад ми се не обраћа, јер увек ме обузме радост кад год се сетим њега, и ако нико не зна, ја и моја породица уистину знамо да смо захваљујући његовим молитвама добили радосно разрешење ових догађаја. Хвала оцу небеском који је диван у светима својим.

Дејан Дамњановић, Аранђеловац.