Требало би да се озбиљно забринемо за будућност српског народа, ком смо ми деца брозовског комунизма, поставши свештеномонаси, постали духовни ауторитети. Све које знам, не искључивши ни себе, на пречац смо хиротонисани у свештенике, да бисмо сместа постали и духовници. За разлику од осталих, ја сам имао духовни континуитет, корен у свом благоверном деди †Милану, а врло рано, још од 18 године, и преподобног оца нашег Јустина Новог Богослова, па и духовно свеучилиште Јустинијаду на „хоћеш ли“ и на „желиш ли“. Петорици, ондашњих искушеника или в.д. искушеника, који су тада били праве духовне олупине или луда ђеца, у свему сам се нашао, као отац, а некима и као мајка. Мало је замућено и подоста нејасно, зашто су ме сви, али баш сви ти сада већ духовни ауторитети на добром гласу избрисали из својих биографија, па и из молитвене памјати. Од те неблагодарене петорице, тројица су чак потпуно порекли да су се икада пред мојом недостојношћу исповедали. Још могу да посведочим да ни једног никада нисам ожалостио, увредио или у било чему ускратио. Поражавајуће је и то што су моје књиге презрели и затурили у запећак. Порицати за мене значи проклињати. Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову (Јев 13, 7). Зар ова речца Апостола народа више не важи? – Важи – рећи ће поститовски духовници, али да ми најпре уновчимо ствар побожности. Навали народе! Ко умије – њему двије!