Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин. С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни. Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности.. Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос.