Хомеопатија је систем "тананог лечења" које се заснива на начелу "слично се сличним лечи" и помоћу природних, благих и лековитих супстанци подстиче самоисцељујуће способности организма. Реч " Хомеопатиа" је грчког порекла и значи "подобно болести"

Њен циљ је да исцели васцелу личност болесника и зато се посвећује свим њеним нивоима : телу, души и духу, не двојећи душу(анима) и дух(анимус), у сагласности са учењем светих отаца. И хомеопатија, као хришћанска теологија, признаје коегзистенцију тела и душе као сложене природе, односно, уважава трихтомију св. Павла, изражену тројством тела, душе и духа, односно, ума и тела.

Хомеопатија се не бави симптомима болести, не убија заразне клице, већ настоји да поврати изгубљено здравље. У том смислу важно је знати како се болесник односи према себи, својим ближњима и даљњима, да ли верује, како реагује на своју околину, јер, здравље није само одсуство болести, већ је потпуно благостање добробити способности за живот или, хришчански речено: здравље је одсуство греха или благодатно стање. Дакле, веома је важан однос болесника који хоће да се лечи, према свему ономе што се збива у њему самоме, битан је однос према спољњем свету, као и однос према Богу.

Хомеопатија, као систем природне медицине, била је примењивана од стране самих хришћанских исцелитеља, Козме и Дамјана, Пантелејмона, Талалеја, Димитрија, Георгија, Трифуна, божанственог Јакова, Николаја Мириклијског, Јована Богосолова, св. Петке, а у наше дане и од Нектарија Егинског, Јована Шангајског, те од преподобног Јустина Новог, мада се они нису тако дефинисали.

Хиландарски медицински кодекс, као и други наши средњевековни медицински списи, те као и српска народна медицина, говори често у духу хомеопатског начела израженог српском пословицом : " Клин се клином избија !"

Хомеопатија очекује да је изаберемо, неопходно је да јој укажемо љубав и поверење. Хомеопатски медикаменти су благог дејства и приступају исцељењу особе са дубоким уважавањем, односно, помажу и подстичу природни исцељујући процес у организму. Њиховом употребом не може се постати овисним, нити оне могу условити нус-појаве и нежељена, односно шкодљива дејства због којих би пацијент био болеснији него када је лечење и започео. За разлику од "ортодоксне", класичне медицине, хомеопатски медикаменти немају контраиндикације.

С Божјом помоћи, Хомеопатију, као вид самоисцељивања, радо прихватају и свештена и духовна лица. Љубав је она која је главни извор тог "самоисцељивања", као што је рекао преподобни Јустин Нови у разговору о Хомеопатији са руским свештеником из Париза, оцем Георгијем још 1973. године у манастиру Ћелије.

" Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње!" (Јак5,14-15). Ова заповест апостола је подстицај на непрестано вршење Христове заповести :

"Болесне лечите..." (Мат.10,8) али " проповедајући Царство Божије. Дух Свети је та енергија која оживљава, храни и исцељује. Он увек долази после покајања и духовне обнове, односно чишћења. Та оживотворавајућа енергија обликује савест да се бори против грешних склоности, те да допусти Христу Господу да нас лечи како би напредовали у животу Духа, енергије.

Хомеопатском исцељењу предстоји појединачна и целовита исповест код хомеопате и она је предуслов доношења добрих одлука. И као да се сам Господ Христ обраћа болеснику : " Синко, опраштају ти се гријеси твоји!" (Мк 2,5). Болест је пут покајања, а божији опроштај је исцељење.

" Ја сам Господ који даје здравље ", вели Господ(Изл 15,26)

Заиста је дивотно што је са Господом Христом наступило време опроштаја сваког греха, а то значи исцељења сваке болести. Дирљиви су примери Господњег саосећања са болеснима и његова чудесна исцељења разних болести.Господ Христос исцељује васцелог човека. Он од оболелог тражи само веру, али се служи и медикаментима, односно знаковима енергије, полагањем руку, блатом и умивањем итд. Болесни настоје да га додирну "... јер из њега излазаше сила и исцељиваше их све..."(Лк 6,19). Господ дозвољава да га се дотичемо јер "... немоћи наше узе и болести понесе..."(Мт 8,17). Исту моћ је пренео и на апостоле, па и на њихове наследнике, свештенике, па и они "... демоне многе изгањаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху..." ( Мк 6,13).

Господ Христос за апостоле посведочује : " У име ће моје... на болеснике полагати руке и оздрављаће."

Или : " ... узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити..."(Лк 16,18)

Заповест исцељивања болесника Света Црква је примила од самога Господа и она настоји да је изврши бригом за болесне, молитвама и светим тајнама. Свете тајне са душевно-телесним здрављем су повезали св. Апостоли Павле и Јаков. По њиховом учењу хришћанин би требало да ужива са мером у свему што је Бог створио и да ништа не одбацује. Међутим," званична", алопатска медицина одбацује душу човекову, тј. у потпуности искључује духовну димензију човекову. На тај начин заступа лечење болести на чисто материјалистичким принципима и почесто грубо нарушава хришћанску етику.

Верујућем народу се препоручује да с поверењем прихвати овај вид од -догађања Божијег стварања са благодарношћу. Не сме се бити против несагледивих попришта божије творевине, нити имати било какву предрасуду према овом, несумњиво духовно чистом начину лечења. Хришћани и верујући људи уопште не би требало да приме предрасуде против природних медицина, па ни против Хомеопатије.

Гордост оних који заступају алопатску(званичну) медицину је очигледна. Очигледан је општи пад нивоа здравља народа у свету, што је у сагласности са практиком ове "супериорне" гране медицине. У алопатској медицини и свим њеним дисциплинама нема ниједне терапије која би се вршила у Име Христово.

Конвенционална медицина је подељена на многобројне специјализације, а у Хомеопатији пацијент је уважаван као јединствено биће Божије, икона Божија, а лечење индивидуализовано. Човек се поистовећује са болешћу, односно дијагнозом, захтевају се редовни прегледи и дуготрајна, а понекад и стална употреба лекова(алопатија). У Хомеопатији је циљ поновно успостављање здравља и одвикавање од сталног узимања лекова.

Господ Духом Светим инспирише људско биће да једни другима ублажавају и отклањају патње. Дух који смо примили. Дух је који дише где хоће, он није дух робовања, већ Дух слободе у Богу који нас чини синовима и кћерима који му кличу : " Ава, Оче !"