Пола иконе

прича листа Политика, недеља 16. Октобар 2005.

Једно поподне, када се није радило ни певало упутио се у обилазак знаменитости и скупљање мириса. Његове усне нису се смешиле свагдашњим осмехом, у очима се огледала туга: уста су му горка као пелен. По првим акродима цврчка, музиком су му обележавали пут, осети да се у њему буде мисли која га упућује на разголићавање табуа. Кретао се путем иза аеродрома, поред узгајалишта шкољки. До њега допреше два тиха, равна гласа из оближњег маслињака. Пео се уз узвишицу лако задихан. На острву је Свети Михајло, подно Тивта, остала је иза њега Превлака која повезује обалу и острво, гледа суздржано, на све што је прошлост, ископина. По казивању оца Илариона, рушевине манастира Арханђела Михајла на Превлаци су место где је Свети Сава устоличио, у овим крајевима веру, оснивајући 1219. Зетску епархију. „Ово није историја“, каже јеромонах Иларион,“ наводим како је и шта јесте: Зетска епархија била је по значају када је Српска архиепископија добила самосталност, одмах иза жичке архидијацезе“. Креће се кроз пусто туристичко насеље, осећа да је око њега чаура, да нема снаге да је пробије: ништа у безвољну душу није уносило радост. У вери је готов неук. Издалека се чуо отегнут, свилен звук сирене са брода. Трже се као да има осећај да га неко прати: одби такву помисао, и слеже раменима. Опет, иако је овде био други пут, осећао се на острву као у завичају. Није му сметала самоћа, мир који влада. Повремено зажмури, јављају се чудне слике. У стварности су га враћали галебови, вегетација и цврчци. Пред њим се указаше зидови цркве и рушевине манастира конака, уз шумове гласова, као иза неких врата. Стоји иза комада клесаног камена, ко зна са кога дела цркве, налик на вез: сведочио је о мајсторству старих каменорезаца и значају вере на овом месту. Толико векова раније. Јеромонах Иларион, настојатељ манастира Светог Арханђела, како би казали световним језиком, зна свој посао, оно што се око вере, цркве и Бога мота. Млад је, образован: спомиње Милански едикт из 313. Године, којим је цар Константин примио православље, говори о времену када је овде стигао Свети Иларион Палестински. Са жаром прича о жељи да се манастир обнови, о тешкоћама, о сиромаштву народа и цркве: о Богу – као нади, о птицама небеским које овај простор надлећу, над њим бдију. Дође на мисао: да му се од детињства упило у душу поштовање према тајнама неба и истичним стварима, уопште. Схвата да је ово светилиште према свим обрасцима вере, и место на коме Бог расклапајући и склапајући наду, чинио људима баш колико треба, колико се у срећи и ономе другом може да понесе. За место се везују сукоби са Млецима, тровање калуђера од стране неког Марина Друшка, отровом сасутим у казан са чорбом на дан манастирске славе у петнаестом веку. Читао је више чланака који се о овоме, вековима, нижу и са католичке и православне стране. Ово је, каже јеромонах Иларион, храм на периферији или најистуренијем месту, како ко воли, царства вере. Отац Иларион, са малим округлим наочарима, као код руског писца Чехова, уме све да расточи и, опет састав, да се онај што га слуша, зачуди до које је дубине тајне дошао. Води га сто метара назад, до цркве Свете Тројице, храма из деветнаестог века, говорећи, док се спрема киша, о контеси Екатерини Властелиновић, богатој и умној, свесној значаја и лепоте овог простора, која овде ову малу цркву, како каза, сељачког изгледа, подиже. Осетио се усамљеним и коначним. Контеса Екатерина Властелиновић је, вели отац Иларион, овим подсетила да је Свети Сава овуда ходио, и дала људима да се сете ње, сведока времена које је измакло, попут живе јегуље из руке. У цркви Свете Тројице, надомак развалина манастира Светог Арханђела, по чијој утроби копају археолози, нема много инвентара. Паде у очи копирана слика, сазнаће касније, професорице латинског оца Илариона, коју он милошћу црквених власти држи овде, а која је,каже, такође, контеса из породице Обилића. Некако је све недоречено, али као да је неко тако и хтео. Њему западе за очи и опчини му душу, највише, пола иконе: лева страна, ако се његов поглед према светињи узме као тачка ослонца. На то пола иконе, старе ко зна колико векова, налази се приказ Христа. Застаде? Тамо где на православним реликвијама беху грчка слова, овде стајаше латински jezus. Отац Иларион, сад већ одмакао у причи, говори о Свевасељенском сабору, о дану кад сви хришћани морају стати пред једно огледало; врти главом: биће то жива икона, до сада не насликана, у раму времена. Упалио је неколико свећа з аживе, за здравље, за мртве. Стајао пред посудама са песком, из којих титра светлост, сетио се, ме уме да објасни како, израза: природно одабирање. На острву је остао дуго, обузео ге је немир: не може се, чак, сетити како је дошао до аута, баш када је киша почела да пљушти. Негде се, мисли, сукобио са собом. Мучи га мисао како и речи, као жива бића, имају способност да се мењају, и да промене предају у наслеђе. Маслинова гранчица, коју је понео, једини је траг да је тог дана тамо био: у неколико наврата сетио се Голготе, повезујући је са узвишењем на острву где су манастир и Црква Свете Тројице. У Требињу, у сутон пловио је стаклени месец. Седео је на тераси док је негде дете плакало. У дугој ноћи, у полупразном хотелу Леотар, усни два сна, и то овим редом: Први: Пред поноћ му се јавио светац без браде, благ, налик на јеромонаха Илариона, да каже на каквом је месту био, и да га у тајну острва Свети Михајлп упути. Пола иконе је, казао је светац, припало православнима, а другу половину, са грчким словом, чувају католици, у царском граду Риму. Тако ће бити до дана који је добри Бог одредио, без обзира на све муке који људи задесише, у коме ће две половине да се споје. Католици своју половину, вели, чувају, али не знају да постоји, и њу православци морају сами да нађу. Свевишњи, каже светац без браде, неће дозволити никоме да својом вољом и снагом другу страну надмудри, или потчини или понизи. Ту је чуо да се име Бога не сме да се раставља, на крају реченице, на слогове, без обзира којим се светим именом назива. Пола иконе, смешио се светац без браде, тражи разумевање једне и друге стране, да се споји у једно, а једно може да буде само светло Свемогућег. Други: беше краћи и дешава се, рекло би се негде у ничему, иза поноћи. Излази ђаво, и каже му, можда је то било већ и пред зору, да није онако како јесте, већ да друге половине иконе и нема. Смејао се: друга половина иконе изгорела је у манастиру Житомислићи у Херцеговини, када је орви пут од некрста похаран. Каже му да је полу коју је видео сачувао његов далеки предак Лазар, да ништа није случајно, ко зна колико пасова раније. Он је тај који га је, као невидљива сенка по острву пратио, штитећи га баш од себе и искушења која мисли доносе. Нема , каже ђаво, спајања у једно, па ће и оно што се деси, ако се икада деси, бити опсена. Може, убеђивао га је, ако се одрекне тог претка, поменувши га три пута, окренут леђима ветру, да му омогући да другу половину иконе види као илузију, на зиду, али тиме да га обавеже на вечну послушност Сатани. Пробудио се окупан у зноју. Седео је у кревету, дуго, уморнији од свих уморних, запитанији од свих запитаних. Једино ће оцу Сави, казати шта је је уснио, а који се сво време крстио, понављајући:“Даће Бог да добро буде, да добро на још боље изнесе“. Следећих ноћи ће неповезано и тихо бунцати, трзати се, и у два или три наврата скочиће из кревета: капци ће му поплавити. Схватајући да је у једној ноћи сазнао више него други за цео живот, да му је натоварено на душу више него што тајну може да понесе, повукао се у себе. Питао се колико се дуго може држати по страни од порука које Бог шаље. Разлажујући неопходност ширења тајне, које му светац без браде у једном, и ђаво, у другом сну поверише, он себе увери да је све тајна онолика колико нешто човеком господари. Он се покори вери у први сан, а други сан затвори у кутију од мирисног ружиног дрвета да не гледа светлост дана. Вероао је, али му се чинило, да је од Бога изабран да обнови сећање на две полвине иконе. У њему се јавила нада да се може саставити нешто што је мимо воље Свевишњег или уз његово кушање, рука људског рода, раздвојила. Историја, уздисао је, бележи крв, зној и сузе: истрајност вере код смртника, наводи кошмаре из којих верници, с једне и друге стране крста, нису до данас изашли. Историја ? Пред очи су му излазиле кости из којих је точило миро, скупљене на развалинама манстира Светог Архангела на Превлаци,сузе које су из њих капале. Вратио му се и мирис младог вина, који је тада осетио. Надао се да ће имати прилику да унеком наредном сну, када добри Бог откопча оковратник, сазна остатак тајне, како да се ова пола иконе, из цркве Свете Тројице, православна, с другом половином из Рима састави. Увек се, закључио је, у одређеним приликама јављају људи и догађај који живот треба да учине онаквим каквим га је судбина умесила. Али шта даље? Куда да бежи од себе? Јер Бог ће га наћи где год да оде. Није ни сањао да ће једног дана када буде шетао улицама Милана, негде под аркадама угледати, човека са ликом Марина Друшка, чији је лик такође видео у сну са ђаволом., несретника иза кога је остала прича да је отровао десетине калуђера на Превлаци. Само добри Бог зна колико ће му то променити живот. Марин Друшко продаваће ташне направљене у далекој Кини, копије скупих помодних италијанских ствари, за којима је чезнула светина: од овога, рошавог трговца, купиће, само да му се примакне, мали црни новчаник марке „prada“.

Белешка о писцу Ратко Дангубић (1946) рођен у Херцеговини(Љубиње-Жрвањ). Аутор је књига афоризама: „Уместо истине“ (1972), “Made in Glava”(1986), „Речник јеретика“ (1991),“Тестамент бесмртника“ (2003). Објавио је књиге прича: „руска кола“ (1995), „Вечера у врту“ (1997), „Seconhand Story“(2002), као и два романа „Кутија за мушке ципеле“ (2000) и „Немачки у сто лекција“ (2005). Писао је и драмске текстове за радио и ТВ, а и добитник је више награда за приче и драмске текстове.Живи и ради у Новом Саду и Београду.