„Нека имена истински могу да донесу срећу, нека несрећу“, кaжe јеромонах Иларион Ђурица, настојатељ средњовековног манастира Св. Архангела Михаила у Брезовцу, надомак Аранђеловца. "Име добијамо, именују нас, име нам надевају на крштењу. Већ по имену које себи носимо све се зна о нама“, каже јеромонах Иларион. Суштина имена је у његовој звуковној плоти, у његовом мелодијском телу, а не само у ономе шта име значи. Битно је оно што звук имена изазива. Име је заправо енергија суштине. Оно је енергија одозго, есенцијалија постојања и несумњиво виша врста речи. Постоји на небу, како је говорио умни и учени свештени блаженопочивши епископ Данило Крстић, отвор из ког истиче извор спасоносних правих речи, одакле долазе и лична имена. У имену имамо формулу личности која је носи, а и небеско светлосно поље тог имена. Већ по имену све се зна о нама. Свако име образује свој ред. „Ја спадам у ред Илариона, ви у ред Љиљана" итд, каже јеромонах Иларион, констатујући да име одражава судбину оног који га носи. „Према старом схватању, име није само оно што карактерише његовог носиоца него је и битни саставни део његове личности. Оно што нема имена, не постоји.“ (Билбијска енциклопедија, Радомир Б. Ракић). Јован Јовановић Змај је, не без разлога, певао: Кажи ми кажи како да те зовем, кажи ми какво име да ти дам, хоћу ли рећи душо или снаго, или ћу лане или моје благо. Значи, ваља размислити када смишљамо име детету, „јер је човек икона Божија, а икона се освештава именом Светога и у Светом крштењу се даје и освештава име. Надевање имена је Света Тајна, велики благослов. Име додељују родитељи, кумови, па и рођаци и пријатељи, да знаменовање окупља породицу око детета, да му се срећно изабере име. Ипак, о имену би требало да одлуче родитељи са кумовима", каже јеромонах Иларион, саветујући да се име детету да по светитељу који се слави на дан рођења детета. Јер, светац по коме ће добити дете име постаје, у ствари, новокрштеном најстарији Брат, објашњава саговорник. Кроз светог чије име носимо, сија светлост његова на нас. Та светлост нас просветљује целог живота. „Код нас се имена дају по прецима, не по светима. Стога, имате нагомилавање неких имена. Код Срба, ако није Јован, онда је Сава, односно ако није Милица, онда је Зорица. Зато што се не погледа у календар, догађа се тзв. нагомилавање имена. Временом су се нагомилала имена, као што су: Немања, Милица, Александра, Милош, Зоран, Дејан, Урош, Драган, Милан, Марко, Јелена..., у моди су и тзв. "конфекцијска" имена. Важно је да се води рачуна о порукама које имена носе. Нека имена истински могу да донесу срећу, нека несрећу. Моћ имена је очигледна. То је врло лепо схватио наш дични прослављени ватерполиста, Шапић, рекавши да је веома захвалан родитељима зато што су му дали име Александар. „Замислите да се зовем Милојко! Да се зовем Милојко, Милојица, не бих био славан спортиста, сигурно је", рекао је ватерполиста. Андреј је, на пример, господско, градско име, док је Андрија варошко и сеоско. Од шведског имена Хелга изведено је име Олга, а умањено је Оља. Од Јована је умањивањем настао Иван, а још већим умањивањем Вања, што је име за девојчице. Мина је светачко мушко име, исто као и типично византијско име Никита. Чак, Никита, као изразито мужевно име, нема женску варијанту. Социјалистичка имена немају анђела чувара: Тракторка, Машинка, Стаљин, Лењин, Слободан... Српска многобожачка имена, као што су: Немања, Страхиња, Вук, Угљеша, Вучко, Југ, Гојко, Љутица, Перун, Реља, Продан, Твртко, Равиојла и сл, не треба давати. Не води се рачуна о томе да треба да имамо Анђела заштитника, јер дајемо магијска, многобожачка имена. Име може да спутава човека, а и давање имена је питање културе. „Скоро сам прочитао у новинама име и презиме, Тугомир Јауковић. Заиста немилосрдно. Име треба да допуни и обогати презиме. Надимци, као што су: Миша, Мића, Оља, Аца, Таса, Саша, Сања, Соња, Вања, Бобан, Која, Миња, Влајко, Мики и сл, нису за употребу, за освештање на крштењу. Наиме, они који су крштени са надимком израстају из свог крњег именцета и нису заштићени својим именом. Та именца их спутавају и онемогућавају. Да би могли нормално да живе, требало би да се преименују и сами промене име. На тај начин, одајемо утисак некултурног народа. Наша некултура се види и из наших личних имена, презимена, јер је понекад и давање имена ствар културе. Замислите жену која се зове Животињка, сретао сам и такво име. Дати име значи испевати песму. Постаде мода да зовемо људе по надимцима! Надимци су умањивања или сакаћења имена. Најчешће напуштамо своје право име и срастамо са надимком. Надимци понекад показују магијско опирање светом имену празвонерног. Из страха и осећања мање вредности дајемо страна, па и нехришћанска имена. Ако, ипак, неко 'стане' у свој надимак, онда је то врло жалосно. Ружна презимена: Заклан, Бубало, Крешталица, Вјештица, Црвка, Непаргаца, Кењало, Буља, требало би мењати. Промена имена и презимена може бити нови почетак за човека ", каже јеромонах Иларион Ђурица.