Хришћанство је још у I вијеку посађено и примљено у Дукљи као врту светог апостола Павла, али и апостола Далмације Тита и Ермија. Послије Миланског едикта, 313. године, вјера хришћанска буја и у овој ромејској покрајини. Као у далматинске, тако и бокељске крајеве, орошене крвљу ранохришћанских мученика, већ у III—IV вијеку, дошли су монаси са Истока. Међу њима је несумњиво боравио и велики муж светоантонијевског монаштва св. Иларион Палестински (372), приликом свог путовања по дубровачком залеђу, Дубровнику и Далмацији, па и овим бокељским странама. Већ у то доба морало је бити на Превлаци и Епископско сједиште. Није случајност да св. Сава свој архипастирски подвиг почиње управо овдје, постављајући почетком XIII вијека свештеномонаха превлачког Илариона за првог зетског епископа. Св. Сава је имао на уму и предрагоцјени боравак св. Илариона Великог у овом поднебљу. Име првог зетског епископа и јесте знамење које Богом одсијева у огледалу смиреног и кристално бистрог океана Великог Илариона. Од тада је Превлака најважније духовно средиште Зете.

У историји наше св. Цркве, коју пишу прије свега мученици и свеци уопште, има толико предивних примјера, које не слиједити била би велика и непроцјењива штета. Свете, а посебно свете мученике, ваља откривати и стављати на свијећњак да нам свијетле на богочовјечанском путу.

Средином XV вијека, на Арханђеловдан, на Превлаци су отровани након причешћа седамдесеторица св. Михољскопревлачких преподобно свештомученика. Од блаженог братства позната су имена: проигуман Рувим, свештеноиноци Димитрије, Максим, Василије и Михаило. О овим мученицима св. Евхаристије, који су пострадали од Латина, постоје сигурни, мада оскудни подаци, а сигурно су и остали, иако безимени, достојни вијечног спомена, јер су за православну вјеру жртвовали свој живот.

Проигуман Рувим је, као што му само достојанство вели, био престарели старешина Превлачке архимандрије. Игуман игумана, схиархимандрит и духовни учитељ монаха, био је човјек од великог утицаја и угледа широм Зете и Рашке, али и других српских и православних земаља. Јеромонах Димитрије је био видар и прослављени проповједник, а Максим велики молитвеник ревносне побожности и парох Грбља, Луштице, Црмнице и Лединице, и "по тим крајевима је починио многа добра дјела". Свештеномонах Василије, синђел у првобитном смислу те ријечи, који се бавио васпитавањем дјечака за свештенство и монаштво, "бијаше вјерни пратилац митрополита Арсенија", а св. Михаило Чарнојевић се прославио као иконописац и неимар храмова Божјих. Превлачки свети оци су били испосници, молитвеници, богословски писци, рибари душа, исповједници, проповједници, иконописци, преписивачи рукописа, црквени умјетници, појци, видари, биљари, крчитељи њива, маслињари, али и прозирљивци (они који виде, прозорљивци), чудотворци и неуморни подвижници, и учинили су неизрециво много за процват све српске земље, православног свијета и свег свијета Божјег. Неразумни су, неправедни и грешни разлози оних против православних писаца који су се добрано потрудили да вјеродостојно страдање превлачких свештеномученика и исповједника, а и само разарање Зетске епископије – митрополије у архимандрији Светог Арханђела Михаила, прикажу као легендарно, а Дукљу и Зету као латинске земље, иако је познат едикт (421) цара Теодосија II по ком је древни "Илирик" стављен под управу цариградског епископа.

Старо и данас сачувано предање, достојно повјерења, једнодушно је у тврдњи да је превлачко монаштво потровано, а о томе су сачувани и извесни вјеродостојни подаци. По њима, неки рибар Марин Друшко је, из користољубља и прозелитске и експанзионистичке римокатоличке распамећености, убацио у рибљу чорбу отров. По манастирском реду, за столом су јели сви укућани истовремено. Послије неколико тренутака, отровани су повраћали мучени великом жеђи. Затим су се уз грчеве и трзаје тијела онесвјешћивали и падали. Први мученик је умро за пола часа, а последњи за час-два. Отровани су пробадани сечивима, бодежима и клиновима у главу, што се и дан-данас види на многим лобањама.

Издајничка породица Друшко је, као покатоличена, изумрла у прошлом вијеку, а сада, продубивши своју Јудину издају, постоји као мање муслиманско братство у Босни.

Латинска и которска аристократија се завијерила против правовјерних монаха, прије свега као духовно моћног, благочестивог сједишта, али и као пребогате архимандрије коју су чинила три велика манастира: Богородица Милостива или Елеуса, Свети арханђео Михаило и Свети арханђео Гаврило, у границама ондашњег Михољског збора. Превлачка немањићка лавра је разорена и уништена, али је св. Православље то надживјело. Од велике светиње и многих храмова остале су само драгоцјене рушевине које нам бар донекле могу дочарати њену минулу велељепност.

Обретење или откривање, односно проналажење светих мученичких миомирисних моштију увијек буди највеће наде. О поузданости тих нада пише св. Кирило Јерусалимски: "Нада у васкрсење јесте коријен сваког доброг дјела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд... Свака душа која не вјерује у васкрсење препушта се пропасти. Ко вјерује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одјећу душе и не скрнави је блудношћу. Напротив, онај који не вјерује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тијело као ствар која њему не припада. Стога је вјера у васкрсење мртвих велика поука и опомена свете једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, а којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривовјерци му изврћу смисао: приговор има разна лица, дочим истина има само једно." (Саtесhеsае mystagogicae 18,1; одломак из дјела Dе mysteriis, De sacramentis; са латинског превео И. Ђ.)

Свети свештеномученици превлачки су, кроз страховити огањ жеђи, ушли у вјечну радост Господа свога. Грбаљ и Бока, којима су заштитници, веома су скромно али молитвено и свечано споменули на дан обретења њихових св. моштију о Светим апостолима Олимпу, Ерасту, Родиону и другим. Манастирским црквиштем се разлио мирис ружа. Огласио се св. Арханђео Варахило, благослов Божји, који у њедрима носи бијеле руже, знак светачких врлина. И што би рекао св. Августин Ипонски, види се да мученике поштујемо љубављу и пријатељевањем.

А 23. новембра 1996. године, два дана послије манастирске славе, опет је упаљена свијећа. Тога дана смо уз дужно поштовање отворили крипту у присуству сестре Наде Глоговац, доктора медицине, свештеника Момчила Глоговца, ђакона Јована Бајковића, брата Ненада Милошевића, доктора богословља, као и наше смјерности, намјесника михољскопревлачког, писца ових редова. Присутно свештенство са народом је одслужило помен и узело дио светачког златастог и миомирисног праха мученичког. Дио св. моштију је умивен и положен у олтар. У догледно вријеме би требало све пронађене мученичке земне остатке на достојан начин показати вјерницима и свештенству да би св. мученицима исказали почаст. Свете мошти би требало пренијети у храм и с поштовањем их чувати и побожно их почаствовати. Оне нам се враћају управо сада да би биле свети лук који спаја нашу славну благочестиву прошлост са многоријешном и небратољубивом садашношћу. И то, на заједничку велику радост због налажења св. праха и враћања светих мученика. Молимо се Господу да дође и дан њиховог откривања у светлости олтара. Нека овај повратак св. свештеномученика превлачких буде историјској Бококоторској области наше Митрополије и наше помјесне Цркве, а и славној царској лаври Светог Арханђела Михаила, благослов и молитва светих, подстицај и храброст на хришћански живот, а по заступништву, помоћи и благодати одозго. Нека се наша оземљанела памет не окрене против нас самих, већ нека се уздигне према православном препороду. Господ је допустио ово чудо да бисмо се сетили да правовјерни Срби нисмо од јуче, већ смо то скоро 2000 година. Свети ранохришћански бокељски мученици, св. Арсеније Сремац, св. Евстатије Превлачки, као и знани и незнани бокељски светитељи, заједно са овим св. превлачким земним анђелима духовно нас повезују. У руској литератури и за нас, опјевао је Анђела Михаил Љермонтов:

Кроз свемир је летио анђео тих Тијано пјевушећи стих; И мјесец, и звијезде, и облака рој Тај небески слушаху славопој: 0 блаженству безгрешних духова свих У сјеновитом рају без злих. Свог великог Бога величајућ трон, Из душе пјеваше он. На рукама душицу држаше тад: За свијет, за сузе и јад. И сазвучју небески благи тај слив У души тој остаде жив. И дуго је патила душица та, Свеђ жељна још чудесног сна. Земаљски ти звукови не могу њој Да замјене небески славопој.