Преписе манастирских рецепата с почетка 19. века, јеромонах Иларион Ђурица је сачувао и почео лично да испробава, са намером да их ускоро објави. Сваки обед је духовна гозба. Зато што треба поставити лепо и свечано и када је обичан дан, не само за велике празнике, а на трпезу поред хлеба и вина (који треба да стоје и онда када је домаћин за пиће одредио само чај или воду), ставити и свећњак са свећама, цвеће... – подсећа јеромонах Иларион Ђурица, из Манастира архангела Гаврила у Земуну. Док је био дете, никада на то није обраћао пажњу. – У нашој просечној српској породици, мушка, а често ни женска деца, уопште се не уче да послују у кухињи. Мајке су пре свега те које се опиру да њихови синови чак и кафу скувају, а не да још учествују и у припремању оброка, па се ни моја нимало није разликовала у тим ставовима, тако да сам ја имао аверзију према тим пословима. Иако сам већ и војску био одслужио, два сата сам трпео жеђ, чекајући да она дође кући и опере моју омиљену плаву чашу из које бих пио воду. Када сам отишао у манастир, одмах сам наишао на камен спотицања. Јер, када је игуман наредио да поставим сто, ја нисам умео. Чудио се како је могуће да не знам и, наравно, био сам прекорен. Показао ми је и онда сам данима то радио – не скрива отац Иларион. Пасуљ који нико није могао да једе Ипак, кувањем још дуго није морао да се бави. – У малом манастиру у Немачкој, на почетку мог службовања код веома образованог духовника, оца Василија, који је седамнаест година пробавио на Светој Гори, кувао је само игуман, и то веома интересантна и укусна јела, а ја сам могао само да му помажем оно што ми он дозволи. Али, то је било недовољно да бих нешто самостално научио и да скувам. Временом, у ратној невољи, већ сам био рукоположен у свештенички чин, Црква ме је послала у запустели манастир Драговић (смештен уз реку Цетину, који је дуги низ векова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији), са петорицом богословаца, који нису могли да плате интернат. Нашао сам се у великој невољи, јер је требало да храним ту децу, а ја то нисам знао. Када сам скувао први пасуљ, нико није могао да га једе, јер нисам знао меру! Објаснили су ми да је лук главни састојак, међутим, ставио сам га превише и то је направило један потпуни неукус. Тада сам схватио да је питање мере, како у животу, тако и у кувању, најважније – поручује јеромонах. Што из нужности због те деце, што из сопствене потребе, настојао је да што пре успостави меру у припремању јела. Као и увек, показало се да има Бога. Убрзо му се догодила једна срећна околност: у манастиру Драговић наишао је на „гомилу” манастирских рукописа старих рецепата забележених с почетка 19. века! – У то време драговићки оци били су врло образовани, а задарска богословија имала је ранг факултета. Одлично су говорили грчки и латински језик, једино што нису знали, то је црквено певање, па су преваљивали далек пут од Далмације, до сремског села Ашања, где су одлазили да га уче. У то време Аустро-Угарска је имала веома леп однос према свештеницима, који су заправо, на неки начин били државни службеници и имали су државну плату. Пошто су знали језике, могли су да шире хоризонте и путују у Италију, Грчку, Француску... и да, са свих тих страна, доносе рецепте. Ти рецепти били су писани старинским језиком, који сам и текстуално, и у технолошком погледу, морао мало да прилагодим. Из манастира Драговић смо отерани (хвала Богу, сада опет на том месту има живота), али сам преписе тих рецепата понео са собом и касније сам почео да их осмишљавам. Коме год сам дао да их испроба, или сам му их лично припремао, сви су пре свега били одушевљени дахом медитерана који су садржали, а оне стручне, изненадиле су права нутриционистичка здравина и хигијена тих јела – каже отац Иларион са радошћу. И кувар, и гостионица Сада је сувише заузет неким другим стварима, да би уз то још и кувао (мисли да мушкарац свакако треба да помаже, али није богом дан да буде кувар, осим рецимо, у манастиру, рату..., већ жена, која има сису и која храни), па је зато намерио да те рецепте учини доступним свима и озбиљно се посветио прикупљању материјала за кувар који жели да објави под именом „Иларионова кујна”. Јела, у којима је заступљено све поврће, превасходно зелено, риба, па и месо, али као „зачин” – у малим количинама, куваће и појединачно фотографисати (сматра да савремена домаћица тражи потпуно јасан рецепт пропраћен сликама) уз помоћ својих пријатеља, Лепосаве Риовић, економисте по занимању и архитекте Душка Ђорђевића. Неке од њих препоручује и читаоцима „Магазина” у наредним бројевима, а за недељни ручак издваја чорбу од бакалара, ваљушке од сурутке, бакалар у млеку, тит салату са руколом и старинску српску торту, које је са својим сталним асистентима припремио и за госте ресторана „Кристал” у Београду. Отац Иларион жели да се зна да овај кувар неће служити библиотекама или се продавати као добра роба, да би се лично богатио. Његове побуде су чисто мисионарске, не би ли мало поправио наш однос према храни. – То што једемо, то смо ми. Телесна трпеза је део литургије, у ствари права литургија није завршена уколико не седнемо и не једемо. Некада се чак подразумевало да прво једемо, па онда служимо литургију. Трпеза је заједница цркве. И живота уопште. Ње готово више нема. У нашем народу је настало једно велико отуђење. Сто је потпуно разбијен. Породични ручак се изгубио, а уследило је самопослуживање, „шведски столови”, банкети... – упозорава духовник, верујући да ће људе на овај начин ипак окупити око заједничке трпезе. – Тај кувар треба да буде практикован у истоименој гостионици, а надам се да ћу заинтересоване који би је отворили, наћи међу својом духовном децом. Кувало би се по црквеном типику, а јеловник би се мењао свакога дана, у складу са црквеним календаром. У гостионици би могли да ручају сви грађани, а биће места и за троје сиромашних намерника који ће моћи да једу бесплатно свакога дана!