„Верујем у Бога, али у цркву нећу!“ Тако кажу многи у наше време и додају: „Ви садашња Црква искривљујете и замрачујете икону Христову. Многим људима сте ви затворили и онемогућили пут до Цркве“. Тачно је ово мишљење разочараних у Цркву нашег времена. Никако да нас читања светог Евангелија отрезне. Никако да у икони наше Цркве препознамо Христа. „Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снапље и да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју“ (Мт 13, 30). Није СПЦ само заједница светих у Христу, већ и заједница малих и великих грешника којима не пада напамет да се кају за своје грехове и Бога и људе моле за опроштај. Гледајући неприлике СПЦ нашег историјског тренутка верујући човек би могао рећи: Остајем у Цркви управо зато што веома лоши свештеници многим лошим поступцима још увек нису успели да је униште. Напротив, што је више злоупотребљавамо, то јасније блиста њена неповредива невиност. Што је више понижавамо, јасније се блиста њено девичанство. Најбоље је да СПЦ синовски погледамо, пригрлимо и препустимо је Божјем Провиђењу које ће нам једном отворити очи, е да бисмо разумели да je она као апостолска и светоотачка, непорочна и најбољезнајућа. Онај њен отпали део кроз клерикализам, симонију, корупцију и друге злочине са Црквом Христовом нема ништа заједничко. Олупине које немају Христов Дух нису прави чланови Цркве. Они се опиру најпре саборности, католичности Цркве. Неће се спасити ни један од „лажне браће“ иако припада Цркви, јер није истрајао у љубави и остао у њој и телом и духом. Ако Црква није у прогонству, у егзилу, није православна! Христос је једини Архијереј у Цркви – народом Новог савеза (Јевр 5, 1-3), а сваки Хришћанин у Духу светоме је духовни храм и свештеник. У јединству са једним Архијерејем сви хришћани да приносе богоугодним животом принос, жртву величанству. Црква мора бити ослободитељска, ако је католичанска и апостолска, односно православна. „Истина ће вас ослободити“ (Јов 8, 32). Бог ће нас управо у Цркви „ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рим 8, 21). Задатак праве Цркве је ослободилачки. Ако у њој нема сладости слободе деце божије, није православна! Свуда где свештенство спречава ту слободу, пориче се Христос. Наш историјски тренутак има појачану глад и жеђ за слободом, па ако смо ми „приватна“, поповска Црква, развејаћемо се у лажне храмове да утулимо глад и утолимо жеђ на другој страни. „Гдје је Дух Господњи, ту је слобода“ (2 Кор 3, 17). Храброст да се освоји та слобода види се на почетку Цркве. Одважност у Христу до данас тера све проповеднике Истине до данашњег дана не само да проповедају већ и да своје проповедање запечате и проливањем крви за веру. Црква је заједница љубави. Не може се бити хришћанин без Евхаристије. Ако Црква није љубав, агапе, она је науверљива фраза о човекољубљу. Ако у литургији нема позива на љубав и свеопштост није уредна. У духовној цркви нема хијерархије, сви су чинови у узајамној метанији. Црква је божјепунаштво народа Божијег у служби спасења свих људи. За нас је најважнија садашња Црква као исправни показатељ пута спасења. Она је и показатељ наше духовне здравости.