Чудеса, као видљиви знак благодати Божије, која се излива православним хришћанима, готово су свакодневно присутна у манастиру на Превлаци. Једно од њих, посебно у односу на све дотадашње и касније, догодило се у ноћи 23.новембра 1998. Године, на дан када су две године раније обретене мошти Светих Превлачких Мученика.

Ристо Зејак из Тивта и отац Иларион, намесник манастира, били су сведоци, несвакидашње благодатне појаве светих анђела, над местом које већ вековима слави њихов свети спомен. Да би ову чудесну појаву испричали веродостојно, са пунотом њеног доживљаја, цитираћемо текст њених очевидаца, који је назван ''Видјећете небо отворено'' сведочење о јављању три кола анђела над Превлаком Светог Михајла.

''Дувао је јак вјетар, а небо је било ведро. Дивно вече за шетњу. Тако, одлазећи са Превлаке, на првој кривини од мостића на ''Острву цвијећа'', наједном је бљеснула некаква топла свијетлост. Поглед ми је пошао према небу. Угледао сам три огромна, свијетла концентрична круга по којима су се у једнаким просторним и временским интервалима кретале анђеоске фигуре. Три круга анђела који стално надолазе и одлазе. Сјео сам на једно оборено дебло и гледао, гледао...самом себи нисам могао вјеровати. Помислио сам да то нису можда халуцинације. Ако сјутра ово неком испричам, ко ће ми вјеровати? Касно је, 22.00 је часа. Нема пролазника, пешака. Размишљао сам коме да се обратим. Одлучио сам да то саопштим свом духовнику, јеромонаху Илариону. Пробудио сам га. Одмах је пристао да пође са мном. Док смо ишли до мјеста виђења, питао ме како то изгледа, гдје сам то видио...мој утисак је био да ми није довољно вјеровао. Када смо дошли на исто мјесто, слика је била потпуно истовјетна. Отац је дуго гледао, крстио се, пружао руке према анђеоским одсјајима...чудио се, па пошто је било врло хладно, вратио се у своју келију, рекавши да то треба да се запише. Ја сам отишао према Тивту. На путу од Брдишта према тиватском аеродрому, анђеоска кола су била изнад мене. Од аеродрома, па даље према Тивту, остајала су иза мене, да би код плинаре нестала из мог видокруга. Прве утиске саопштио сам мајци која је рекла да је то природна појава, закон физике. Кад сам јој ближе објаснио своје виђење, промјенила је мишљење и схватила да је то чудо. Покушао сам виђење да испричам многим особама. Неки су ме незаинтересовано слушали, а неки су правили шалу на мој рачун. Све што сам испричао је истина, па ко вјеровао, ко не вјеровао! Тумачење остаје духовним оцима и научним радницима“.

Јеромонах Иларион, манастир Св.Арханђела Михаила: „Анђеле који се јављају изнад божићних јасала, оне који су после кушања у пустињи и победе Господње над Сатаном прилазили да служе Логосу Васељене, као оне на путу страдања према Голготи, те и анђеле над празним Гробом Господњим, доживљавамо више као упечатљиву песничку слику него вишу, богооткривену стварност. Зато ми је било врло тешко да поверујем да су се над тиватском Превлаком Светог арханђела Михаила појавила три анђелска кола. Било је касно, после 22,00 часа, и дувала је јака бура те недеље после Арханђеловдана, 22. Новембра 1998. године (уочи Обретења Светих мученика Михољскопревлачких). Покушао сам да разуверим свог духовног сина Ристу Зејака из Тивта да се ради о ноћној фатаморгани или неком другом оптичком феномену. Међутим, изгледа да се радило о епифеномену, о чуду. Какав призор? „Од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе...“(Јован 1,51). Светлосне крстолике прилике појављују се из крајњег североистока у три венца, кретајући се брзо као реке, да би се на источној страни, према Ловћену, виделе као лепи крилати светлосни младићи-анђели. Та светлосна бића личе на анђеле са икона и теку, крећу се (као да се клижу), у геометријски правилном међусобном растојању и ишчезавају из видокруга. Светлости запаљене у ветровитој и хладној ноћи изнад Превлаке Светог Михаила изгледају близу као крошње маслина, али пажљивим гледањем величанственог призора, уочава се да анђеолике прилике припадају бесконачности. Светлост тих духовно-небеских бића нема сенку, не ремети таму ноћи и не личи на материјалну. Знамење крста (крстио сам се) и знамење свештеничког благослова (благосиљао сам) не гасе виђење, већ га чине блиставијим. Не само да брат Ристо и ја не осећамо страх, већ смо нарочито осокољени и смирени. Осећамо се као да смо „приступили Гори Сионској, Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела...“ (Јев 12,22-24).