Вера бива упориште и животна моћ, те и духовна храна, чист и непресушни извор духовног живота. Са вером треба да неуморно, отворено и свакодневно приступамо читању Светог писма, светих Отаца и другог духовног штива. Необразовање и неукост у вери је озбиљан грех.

Примерни одговор на Божији позив у заједништво јесте вера. Она је приањање Богу у слободи детета Божјег. Без вјере није могуће угодити Богу, јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже (Јев 11, 6).

Само вером можемо сазирати тајанствене путеве Божије свемоћи. Наша вера се хвали својим слабостима да би нас привукла Христовој свемоћи. Свесвета Богородица је врховни узор нама који верујемо. Она је једина веровала да Богу није ништа немогуће (Лк 1, 37). И величала га је овако: Што ми учини величину Силни и свето име његово (Лк 1, 49). Дух Свети дарује веру, мудрост и расуђивање у погледу заједничког добра – молитве. С тога родитељи треба да васпитавају сами себе, али и своју децу у вери. Тај универзитет самоусавршавања се завршава у Рају. С тога су сви позвани позвали сами себе и самоникли су Богу. Отуда то обиље оригиналности оних који верују.

Човек има од Бога и достојанство личности. У њој је клица човековог обожења. Он је способан да упозна себе, да самог себе поседује. Човек је Неко, а не Нешто. Онима који му се моле са вером, Бог даје оно што траже. Чудеса учвршћују веру, а понекада и приводе к вери. Господња чудеса су очигледна и неоспорна. Све је могуће ономе који верује (Мк 9, 23). Вером и извршавањем Еванђеља стиче се живот у Христу, стиче се обожење.

Господ Христос је васкресао. Његово Васкресење оправдава, испуњује обећање и потврђује Господње Божанство. Одговор вере и љубави на духовне благодати којима нас у Духу Светоме Отац испуњава, дат је и задат као благодарење – света литургија. Вера се у срцу верника храни спасоносним речима, а сама Литургија се храни заједништвом у вери. Литургија прекаљује чврсте, мужествене ставове вере у врлине.

Стварање је увек и стваралаштво: Бог човеку открива путеве да би га човек познао. Бог зове свако биће из ништавила у постојање. Ако стварање (на пример у уметности) није молитва, није ход према Богу, она је против Бога, и деструктивна је. То стварање и разграђивање се упечатљиво види у спорту. Свети Августин Хипонски вели: Испитај лепоту земље, мора, прворођена и свугде присутна зракo; испитуј лепоту неба (...) испитај све те ствари. Све ће ти одговорити: Гледај на нас и сазири како смо лепи. Њихова је лепота као њихов хвалоспев. Но, та створења, тако лепа а ипак променљива, ко их је створио ако не неко ко је леп (pulcher), а неподложан мењању. (Свети Августин Хипонски, Sermones, 241, 2; PL 38, 1134). Да је Бог Леп (Pulcher), сведочи и Псалам, али и Куран часни. У Новом савезу, Бог је сама Лепота, Лепост (=Pulchiritudo) која не упада у очи, већ се сазире Духом Светим. Отварање према тој Лепости Божјој јесте стварање. Човек је састваралац те Лепости Божје, пре свега својом слободом и гласом своје савести, те и својом чежњом за блаженством, за светошћу. Само стваралаштво је састварање Бога и човека као дела Божјег. Бог ствара небо и земљу. Стварање је почетак и темељ свих Божијих дела. Божија Лепост је Његова Мудрост која управља редом састварања и влада светом. Дакле, Бог је створио небо и земљу (Пс 115, 15; Еф 1, 9). Слањем Сина и Духа Светога, Бог Отац остварује добронамерни (благопријатни) план стварања, испуњења и обожења. Будући да је Творац Светлост Незалазна, стваралаштво је извор свих спасоносних планова Божијих и почетак историје спасења. Врхунац стваралаштва је у Христу. И то једино у Христу. Многобожци се увелико питају чему стваралаштво, јер су суљнули у мртво море у коме нема Духа ни Лепости, а ни живота. Отуда та демонска деструктивност, полустваралаштво.

Стварање одговара на питање: Одакле смо и куда идемо? Које нам је порекло. Који нам је циљ. Чему Стваралаштво? Одакле долази и куда иде све што постоји?

Анђели надахњују издалека или из близине. Они затварају Рај земаљски, штите Лота, спашавају Агару и њено дете, те и заустављају Авраамову руку. Лепота и Лепост се саопштава преко анђела (Дап 7, 53), као што се Ружноћа, односно рас-лепост и рас-лепота саопштава преко демона. Анђели воде народе, најављују рађања Лепости и позивају на састварање и на стваралаштво. Према својој икони створио је Бог човека уједињујући тварни и духовни свет. Створио га је као мушко и женско, те их је овенчао својим пријатељством. Састваралац је Божји. У служби је стварања, настојећи да обнови изгубљено пријатељство са Богом, дар стваралаштва. Стварањем као састваралац живи то повраћено пријатељство са Богом само ако му се слободно преда. Стваралаштво је непрекорачење границе, мере, односно не пробање кушања од Стабла познања добра и зла (Пост 2, 17). До тог кушања од тог стабла нисмо у подручју стваралаштва. Бог је створио човека боголиким, те се он може наслађивати тог пријатељства са Богом само ако му се слободно преда без задршке, која је грех. Наша дух-душа која је у нама стваралачка замире и одумире од грехова, а радосно ствара, односно пулсира када је послушна заповестима Божијим. Грехом је човек претпоставио себе Богу, презрео је Бога, изабрао је непријатељство према Богу и изабрао аутодеструкцију. Изабрао је рат против свог стваралачког доба. Човек је створен обожен и у стању је светости која је увек ново стваралаштво. Заведен од ђавола хтео је да буде као Бог, али без Бога и испред Бога, а не у складу са Богом (Свети Максим Исповедник, Ambiguorum liber: PG 91, 1156 C). Тиме је разорен стваралац у човеку: обесвећен, разбожен; сломљено је његово 'ришћанско господство (духовна моћ дух-душе над телом). Сломљено је духовно јединство и дух-душа је изцепкана у отпатке. Људски односи се своде на мноштво пожуда те и на доминацију (надмоћ) и субмисију (потчињеност). Лепост, односно склад (хармонија) је тешко нарушена. Човек постаје пролазан, па и враћен у прах из ког је био узет. Смрт улази у историју човечанства. Следе провале грехова као из чирева порочности и преплављује, потапа и поплављује гној овај свет.

Крштењем се отварају небеса (Мт 3, 16) која Адамов грех беше затворио. Силаском Господа Исуса и Духа Светога у воду отпочело је ново стварање, а са њим и ново стваралаштво. Ваља са Богочовеком Христом ући у воду и из ње изронити, те се поново родити из воде и Духа. Стварати значи ходити у новом животу (Рим 6, 4). Постали смо синови и кћери Божје. Поново стичемо своју ствралачку изворност и васкресавамо трансцендентално. Светом Духу доликује да влада, освештава и васкресава биће, јер је Бог, једносушан Оцу и Сину (...) Светом Духу припада власт над животом и част: јер, будући да је Бог, Он у Оцу кроз Сина чува сво биће (Тропари степени 1. и 2. антифона на недељној јутрењи 2. гласа). Што се човека тиче, својим га је рукама (тј: Син и Дух Свети). Бог обликовао (...) Он је обликовао тело утиснуо своју икону, тако да и оно што је видљиво носи Божији кôд (Свети Иринеј Лионски, Demonstratio apostolica, 11). Унакажен грехом и смрћу човек остаје и даље икона Божија, али је лишен славе Божије (Рим 3, 23), лишен је богосличности, дочим покајањем обнавља своју подобност са Богом, обожен је и Духом животворним постаје поново састваралац, односно стваралац.

Стварање, али и стварања су богојављања, теофаније или епифаније које осветљавају пут обећања Божјег. У тим теофанијама Реч Божија се разоткривала и видела, али у исти мах је бивала отворена и просијана у виду Духа Светога. Дух Господњи у последња времена људима обнавља срце, дух-душу, утискујући, кодирајући ново стваралаштво помириће распршене, раскољене и подељене у дух-души, односно шизоидне. Преобразиће их у првобитно спасење у ком ће Бог састварати са људима мир и радост, две моћне креативне силе. Настојим да укажем на Господа Христа као на Начело стварања и стваралаштва. Све што је против тог Начела стваралаштва је грех, смрт и пакао. Начело стварања Лепоте се и искупљује лепошћу. Коначни смисао стварања и стваралаштва појмићемо чудесним путем којим ће Провиђење Божије водити свако биће и ствар њеном коначном спасоносном циљу, спасоносној целисходности. Божија правда ће победити све неправде која су Божија створења починила. У састваралаштву Бога и човека оствариће се јединство људског рода које је Бог хтео још на почетку. Саствараоци Христови твориће заједницу искупљених, чиниће Свети град Божији (Отк 21, 2), Невјесту, Жену Јагњетову (Отк 21, 9). Ново стваралаштво у Христу неће више бити озлеђено и окаљано љагом грехова, себичношћу која руши, рањава и разара људску заједницу на земљи. Оно ће бивати и бива блажено гледање, сазирање, у ком ће се Бог неисцрпно отварати изабранима, биће непресушни извор, источник блаженства, лепоте, мира и узајамности. Све видљиво ће се преобразити да се и свет, обновљен у свом првобитном стању, да буде, без икакве сметње, у служби праведности (Свети Иринеј Лионски, Adversus haereses, 5, 32, 1) састваралачки учествујући у његовој прослави у васкреслом Богочовеку. Божански благослов стваралаштва у пуноћи се саопштио као Извор и Циљ стварања и спасења. У Смислу оваплоћења, умрлом и васкреслом за нас тај исти Логос Божији нас обасипа обиљем својих благослова и улива у нас Дар који садржи све дарове Духа Светога. Педагогија спасења је уродила стварањем у људској култури и потпуно јој је страна неукост и некултура у жижи стварања и култа, свештеног поштовања, у Светој Цркви. Просвећен човек ствара језиком, покретом, гласом и радњом. Дух који је при првом стварању лебдио над водом, силази сада и на облагодаћене, те се остварује ново стварање. Евхаристија, чин захваљивања Богу благовести паки и паки ново стварање, односно и ново стваралаштво чудесних дела: састварање, саискупљење и саосвештање. Права Црква приноси достојне жртве за све што је Бог добро, лепо и праведно учинио створеном свету и у човечанству. Величину Божијих дарова, у делу стварања, искупљења и обожења, вера исповеда, свете тајне дају и чине људе „дјецом Божијом“ (Јн 1, 12; 1 Јн 3, 1). А она су саствараоци или „причасници божанске природе“ (2 Пт 1, 4). Стварањем у вери признаје се ново достојанство ствараоцима – хришћанској елити, владајући се стојећи у једном духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља (Фил 1, 27). Стојећи, усправно стојећи, у једном духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља значи стварати. Зато је права теологија поезија, а у поезији су разни изрази као што су певање, беседа, икона итд. Наши највећи теолози су управо песници као што су преподобни Јустин Нови, Данило Будимски, Јован Шангајски Санфранциски, Серафим Роуз, Атанасије Јевтић, Амфилохије Црногорски и други. Нешто мањи су теолози „схоластичари“ (односно академски), али и они су за похвалу, као што је на пример Јован Пергамски.

Достојанство стваралачке људске личности има корен у њеној боголикости. Људском бићу је урођена слобода стварања у ком се остварује, изражава боголикост самог саствараоца. Морална савест посведочује право стваралаштво које ће остати. Она изграђује човека – саствараоца и непрестано га расте изнутра, освештавши сав његов осећајни, али и духовни живот; „хормон“ је духовног раста, оваплоћења и рађања. Само стварањем у Христу саствараоцима Божијим је показан пут спасења, како досећи лепо (=добро) и постићи обожење – циљ. Значи послушност Декологу услов је и ослонац свим саствараоцима. Природни закон је само онај који је светлост Истине, на пример Мендељејев природни закон. Он је утиснут у човека саствараоца као што је апосфрагимзма, печат у воску. Природни закон је светлост разума у саствараоце Божије уливена. Објављивање славе Божије главни је позив човека саствараоца. Он је просветљен теологијом-поезијом или академском теологијом, појединачно и црквено (саборно). Састваралачки је и прожима менталитет, навике, закономерности и структуру уметника-песника који је теолог. Теологија као стваралаштво буди у сваком човеку љубав према истини-лепоти.

Свето писмо подсећа на стварање: Седми дан нека буде дан свагдашњег одмора, Господу посвећен (Изл 31, 15). Егзактне науке и техника су усмерене према човеку. Циљ им је напредак, прогрес. С тога је научник састваралац Божији дужан да упозорава на границе и да истиче моралне вредности и циљеве. Такви су српски научници Руђер Бошковић, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Милева Марић Ајнштајн. Ваља обновити појмове стварања чистећи њихове иконе ако су загађене грехом. Земља је поверена човечанству и оно је дужно да се о њој брине, да радом и стваралаштвом загосподари њоме и ужива у њеним плодовима.

Вршење добра (лепотности) пропраћено је даровима дух-душевног наслађивања и моралном дивотом. Истина открива радост и просијава духовном лепотом. Истина је по себи лепа. Потребна нам је најпре истина речи, песништво. Песништво је разговор са Богом – теологија, права теологија! као веродостојан изражај створене и нестворене стварности. Истина уме да изрази неизрециво: дубину дух-душе, вазнесење њено, Божије светотајинство. Ред и склад свемира, васељенски је праобразац саме дух-душе ствараоца. У величини људксих открића и лепоте стварања можемо уочити сличност са Творцем, јер је све створио сам Творац Лепоте (Мудр 13, 3). Софија, Мудрост, излив је свемоћи Божје, пречисто исијавање славе Сведржитеља, зато се у право стварање не увлачи ништа нечисто. Састваралачка мудрост одсев је Вечне светлости, неокаљано огледало стваралаштва Божијег, икона лепоте Његове (Мудр 7, 25-26). Мудрост је савршенија и лепша од сунца, надилази сва сазвежђа. Упорођена са светлошћу она је надмашује, јер светлост испуњава јазбину ноћи, а против мудрости зло нема успеха, не потире је. Ја се заљубих у њену лепоту (Мудр 8, 2).

Човек управо лепотом изражава истину свог односа са Творцем. Песништво у ком је клица свих уметности, вид је изражавања властите људскости, али и боголикости људског бића. Лепота је изобилни дар унутрашњег богатства човека. Плод тог дара је ког Творац даје изразивши самог себе у саствараоцу. Стварање је практична мудрост која је амалгам лудости, познања и умећа. Састваралаштво људско је врло слично Божијем, ако се надахњује истином и љубављу према бићима. Стваралаштво нема у себи свој апсолутни циљ, него је усмерено човековом циљу (обожење) или човековом оплемењењу. Свештено стваралаштво истинито је и лепо кад својим пројављивањем одговара свом имену, и то по вери и по култу. Слављење трансценденталног Божијег светотајинства – величање лепоте, истине и љубави. Духовно стваралаштво није само у обожавању, молитвослављу и љубави према Творцу, Спаситељу, свима Светима и просветитељима, већ према свему и свакоме.

Духовно стваралаштво у нашој помесној Цркви је спало на ниске гране, веома је слабо развијено и још слабије заступљено. Саствараоци Божији као што су свети Николај Жички, Јустин Нови и Јован Шангајски Санфранциски су били до скоро оспоравани и прогоњени од саме црквене институције. С тога код нас нема воље за промоцијом свештеног стваралаштва, ни старог, а нарочито савременог у свим њеним облицима. Цркве су нам претрпане лошим појањем (Дивна Љубојевић), лошим иконама, лошом црквеном архитектуром итд. Нема места за великог обновитеља живог иконописа као што је протоиконописац ђакон Срђан Радојковић, али има места за многа мазала, молере и фарбаре. Извикани су као добри Пеђа Ристић и Стаматис Склирис. У црквеној архитектури никако да добије поверење одлична Ксенија Булатовић. Препозната као даровита од стране меродавног митрополита Амфилохија Јања Тодоровић лишена је достојне службе у Цркви. Све што у стваралаштву није у складу са истином вере није ни веродостојно лепо, већ је ружно и није свештена уметност. Укус оних који одлучују о црквеном стваралаштву је толико изопачен да је оно што се њима допада не само ружно, већ и гадно. Свако право стваралаштво постаје ствараочева, стваратељкина, чиста, примљена молитва у речима, у звуку, у боји, у материјалу, у покрету итд. Речи, тонови, боје, глас, покрети наговештавају дела Божија за верне људе. У сваком правом стваралаштву се повлачи једноставност и спонтаност чежње за самим Богом. Аутентично стваралаштво уздиже дух-душу к Богу или је искање примерених добара од Бога.

Сазрцање је у првом реду тражење, па поимање, те потом усправно стајање у вери. Позорност у вери. Све што ремети ту усправност или позорност треба одбацити. Сазрцање помажу књиге: Свето псимо, посебно Еванђеље, праве иконе, литургијски текстови, списи духовних отаца, дела духовности, велика књига истинског стварања. Прави црквени стваралац обухвата својим делом план стварања и спасења, улази у смрт да би васкресао. То јунаштво које црквена песма назива мужественост својствено је само даровитима и такви су често одбацивани и оспоравани. Бог даровите, само даровите, просијава светотајинством Новог стварања ако се труде и раде на свом таленту. Даровите напаја просијавањем Свог Величанства и крунише их венцима вечне славе (Пс 8, 6). Знамо да сваки рођен од Бога не греши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га не дотиче. Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи (1 Јн 5, 17-18).