Клерикализам не треба жучаљиво бранити и не ваља га хвалити, јер се он сам „хвали“. Он не заслужује одбрану, јер је вид озакоњења свештеничке безбожности, свакој еванђелској ствари узима не само место већ све, неправедан је према најбољима и светима. Осећа се и понаша као зла сила у име Цркве, испуњена снагом и моћи материјалног богатства, пуном дубоке мрачнине. Клерикализам (=поповштина) завидан је онима који настоје да живе по Еванђељу, што никог не мрзе, што ни од једног порока не пате. Његова нестабилност и Меркурова поквареност остављају избрисив печат двају свегрехова: властољубља и користољубља као у путовницу за пакао. Тај печат је Јудин или свештенички грех. Клерикалиста и не покушава да помогне Цркву као народ Божији који пред спахијама поповштине или кнежевима Цркве (епископима клерикалистима) јавно изражавају сумњу, трпе прогон од тих вaјних слугу Божијих. Онај набујали клерикализам коме су се јуначки супротставила два великана наше Цркве, Николај и Јустин и тек га мало разобличили, гори је од овог савременог, посткомунистичког. Нашем народу предстоји тешка борба. Неки мисле да је ту борбу, будићи храбар и смео, већ заметнуо епископ Артемије и његови епископи, те да ће се видети ко је вера, а ко невера.