Самоуверени, а и лудо дерзновени, верници тако рећи по инерцији, а не по благослову, стају у колону причасника и причешћују се на свакој литургији, али без икакве припреме. Тако исто причешћују и своју децу. Наравно ти сумануто храбри причесници су духовници сами себи и користољубци типа „за сваки случај“. Они свету Чашу претварају у казан типа „навали народе“.

Сви приватни верници не поштују свештенике. И само да их не поштују, већ их увлаче у саблазан, у разна блебетања. Такви „верници“ уствари играју улогу „светаца“, „преподобњака“, како их називају, да би пали „у свету гнев“, те и прешли на „јуришне нападе“ и бацање бомби клевета и граната обеда на сиротог свештеника. Такав „верник“ је силно опасан ђаволом, јер је човек мржње и веома шкоди заједници, а са сатанском насладом загорчава живот слузи Божјем. Ако им се пружи прилика да освоје власт епископства шкоде целој Цркви, проузрокују раздоре и расколе (Артемије), свађе и дубље поремећаје: подле клевете и најодвратније лажи (ƚЖарко Гавриловић) или „верници“ (сексуалне психопате). Све те „вернике“ предводе црквени криминалци о којима није упутно данас, али ће се ускоро, без последица по списатеље слободно о њима писати.