Неки епископи, а и богатији попови, понашају се и делују као каста за себе, те су се и толико осилили да више и нису слуге Божије, већ велепоседници епархије и њени самопроглашени кнежеви. Тако те њихове, сасвим однарођене епархије постају корпорације, а они богаташи који се понашају сходно тој трећој ђаволској прелести. Намесници и игумани су све више менаџери, а са њима и богатији попови и калуђери, постају гоничи сиромашних, обесправљених, па и дискриминисаних од саме црквене институције. Тако се „вера“ продала и претворила у уносни бизнис, а и непожељна је као духовност, односно, свештено стваралаштво.