Отац Стаматис Склирис као иконописац је не само на великој странпутици, већ и у глибу илузорног, па и у потпуном духовном ћорсокаку. Од како се удаљио од својих добрих почетничких покушаја да слика иконе, упадао је у све веће грешке, да би завршио у непоправљивом промашају. Ех, то охоло излагање од Атине преко Београда до Париза га је распаметило, па се занео илузијом да је велики сликар. Напротив, отац Стаматис је потпуно напустио икону и самог себе промакао у веома лошег сликара – иконоразбијача. Духовност је потпуно ишчезла са ових мазарија и више се никада у њих неће вратити. „Иконе“ оца Стаматиса нису чак ни добро сликарство, јер је он као сликар неук а његове сликарске творевине само обмане, илузије.