Код нас су бивале велике поплаве клерикализма, поповштине, између два светска рата. Главни спасиоци умало нису главом платили ту јуначку храброст да бране свету Цркву као Тело Христово, а не као привид тог Тела – институцију.

Набујали клеркализам знак је банкротства покајничке молитве, богословске мисли и дубоко нарушеног црквеног здравља. Хитно се мора уносити ред у своје лично дух-душевно стање и у све што нас окружује. Свакако, у црквену обавезу припада слобода деце Божије, без које се не може ни замислити дужност и обавеза, већ само епископска тиранија и поповска (богатијих попова) огавна, и без икакве хришћанско-етичке вредности. Такву клерикалистичку традицију, ону између два светска рата и ову ововремену, треба преиспитати и одлучити се на одбацивање или за пропаст. Треба одбацити не само необразоване и недуховне попове, већ и богословске аналфабете који се крију иза доктората теологије, а у ствари су игноранти богословља.