У понедељак 3. новембра са почетком у 9. часова предводићу божанствену литургију у славу Божију и у част Преподобног оца нашег Илариона Великог, Палестинског, чије име недостојно носим, те позивам сву моју духовну децу и све благоверне хришћане на духовну гозбу, резање славског колача и агапе у цркви Светог Трифуна на Кошутњаку, на Топчидерском гробљу. После Заамвоне молитве, гранчице ловорике, маслине, мирте и рузмарина, те и другог приморског шибља биће освештане на успомену боравка преподобног Илариона Великог у нашим крајевима, у Дубровнику, Цавтату ( Епидаур ?) и диљем Јадранског приморија.
ИМЕНДАНСКО ПИСМО ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ИЛАРИОНОВДАНУ 20014.ГОДИНЕ
Данас су сви православни и остали хришћани у стању историјске катастрофе битке код Стаљинграда. Немци, и остали њихови савезници, брзо су напредовали и све пред собом освајали. Но, Бог се окренуо против неправославних! Победоносне немачке трупе су опколиле Стаљинград. Обруч се стезао немилосрдно а борбе су биле страшне. Завладала је глад и стезала је и ледила све страшна руска зима. Ненадно, Руси су свенародно завапили Господу. Друг Стаљин је био богословац у младости, зацело богословско образовање му је било једино које је поседовао, и све је Русе позвао у свете цркве да се моле Богу. Свештеник, духовник био им је потребан у том пресудном тренутку немачке опсаде Стаљинграда. Сви хришћани би се једино молитвом и покајањем могли обновити, јер им после воде крштења преостају само сузе покајања за чишћење од љаге грехова. Неопходна је и реч живе вере, а не побожне окамењене, олињале и потрошене фразе. Потребне су живе речи живе вере. Сви ви, браћо и сестре можете се укључити у општење са нашим Господом Исусом Христом и без мог, односно свештенодуховничког посредовања. Но, чини се да је за вас боље да то чините преко оспособљеног и благодатног посредника. Свако свештенство је јалово ако не израсте у духовништво, односно у посредништво између Бога и народа Божијег. Недуховничко свештенство чине верски службеници, чиновници. Духовник је онај без ког се не можемо спасти, јер он служи свету литургију и састрадавајући са верним народом подељује свете тајне. Ти духовници су свијетлост свијету . Град се не може сакрити када на гори стоји. Нити се ужиже свијетиљка и меће под суд него на свећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дијела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,14-16). Не само свети већ и побожни духовници имају циљ да свијетиљке ставе на свећњак и пред нас савременике, у овој нашој прилично духовно запустелој помесној Цркви. Наше духовно веома учене и просвећене Духом Светим великане славимо само мртвим литургијским спектаклима, трећеразредним религиозним позориштем. Где су носиоци наше духовне културе!? Да ли смо сви ми духовно неуки и ретардирани празнови? Некада су нам благослови Божији долазили преко монаха и преко монахиња, а не крупни и мали недостаци и изопачења у духовном животу. Нећемо духовнике, већ хоћемо ислужене попове којима су итекако потребни духовници. Духовници нису потребни онима који озбиљно не мисле о свом спасењу. Где год има људи крштених, има мањих и већих недостатака и слабости. Свет не може и не треба да буде манастир, али духовници су потребни као светионици који нас непрестано опомињу да живимо по светом Евангелију. Црквене и манастирске заједнице, свеједно је, морале би бити места живе молитве, не спектакла, већ најјачег духовног живота као бране онима који у вреви грешног живота желе да пронађу спас, тишину и место за сабирање у духу. Цркве би морале бити жаришта светости и духовности, а не приватна предузећа свештенства за производњу клерикализма и симоније. Права црква није ни за било какву производњу осим духовне. Здрава црква се чак не бави израдом поповских потрепштина, већ то чине пословни људи. Није за посао који доноси добитак, профит јер капиталисање је повратак у многобоштво. Црква и духовници би морали по слову Светог Јована Златоустог, бити сиромашнији од народа Божијег. То сиромаштво свештенства Господ тражи од свих освештаних. Примери светих наших духовника и свештеника, мандрита и мандриткиња нека се и овога часа одушеве за еванђелска усавршавања у Христу, а све опет на ползу рода нашега и добро сваког човека ма које вере био.
