Похвални требвеник

Боже, око си. Кад ме погледаш, процветам птичјим крилима. Кад зашумиш, у листу те чујем. Као лепет голуба ми се чиниш. Мачeви моји тад израсту у косу дрвећа. Боже, колевка си. Кад ме помилујеш, меко слетим на грану ноћи.

Из самосталне збирке песама Водени огањ

Молитва

Господе, вода је у мени дубока. Руком својом утишај глас таласа и постави сунце над водом. Господе, пустиња је у мени дубока под водом. Пустиња је моја жедна, вода је моја гладна. Господе, ходај по мени као некад по пустињи, као некад по води. Господе, сав сам дубина Тобом вођена.

Хвалим Име Господње

1.

Господе, у рано пролеће када се расцветају космички пупољци, чекам Те у гнезду међу трскама промрзлим од дуге ноћи.

Ти си Небогласана Птица а ја Твоје мало птиче, слепо и крхко, ни на ногама још не стојим. Сав сам једна велика уста, гладна и жедна Тебе.

Нежно ме храниш и појиш. Одлећеш далеко и са висина слећеш по Своје мало драго. Ја сам Твоја велика радост и Твој велики бол.

Без Твоје топлине моје срце следило би се. Без Твојих очију не бих се дивио лепоти дана. Када одлетиш, пиштим, тражим Те, и чујем Твој лепет.

Господе, уђи на моја мала врата. А ја ћу устати Тобом и летети с Тобом путевима неба, путевима Твојим.

2.

Господе, Ти си ветар што подиже опало лишће, чујем Те како шумиш у хумовима, тамо где дрвеће цвета дугиним бојама. Сваког јутра служиш Литургију у цркви, пуна је душа моја Тебе.

Господе, кад Си ми удахнуо живот био сам Твој мали грумен земље што у шаку може стати. Тада још нисам знао за звезде, птице и воду, али знао сам за Тебе.

Господе, Ти си моја Реч, а ја Твоје слово, мало и велико Тобом. Чиме Твоје слово да Ти захвали? Чиме да Те дарује?

Господе, дан мој дише вековима тежак као катанац, стар као зарђала брава. Уснућу,Твој плави вук, а Ти ћеш ме помиловати. Јер ја сам једно велико ништа и Твоје велико све.

Господе, Ти си ветар што подиже опало лишће, чујем Те како шумиш у хумовима, тамо где дрвеће цвета дугиним бојама. Сваког јутра служиш Литургију у цркви, пуна је душа моја Тебе. 3.

Господе, како су лепи љиљани Твоји, зеленим лишћем опасао си горе, птице чудесно зборе. А ја сам само мали путник створен да се диви и радује. Дајеш ми снагу и тешиш ме када заборавим да ходам. Идем стопама Твојим и нећу залутати. Цео мој живот је песак густ, ситан и несталан, угиба се под ветром, светлуца када гране сунце и тамни када се стишава дан. Остављаш Свој траг у мом песку да се не угушим бесмисленим бригама.

Када куцам на врата вечности, излазиш Ти, младић седе браде. Покошена трава сам, погажено цвеће сам, а усправан гледам Небо. Јер Оно је у мени, увек штедро када се заборавим у тузи.

Из заједничке збирке песама Радуј се Василије Свети (друга награда)