Молитва „ Господе верујем помози мом неверју“, печат је кõд нас који верујемо. Наша вера нас увек надилази. Вера надилази и сваку религиозност.

Бог и вера у Бога је више од потребног, корисног и целисходног. Вера је виша од неког нашег уточишта, али није виша од уточишта у Уточишту. Бог и вера у Њега је насушна , односно надсушна – благодатна. А сама вера је благодат за марљиве, храбре и зреле. Без двадесетак година литургиског живота није могућно духовно сазрети. Није вера за ленчине, млитаве и троме. Није ни за кукавице, мекопутне и незреле. Вера је сазревање човека у Богу. Она прожима човека Богом, обожује га .

Знајте да је вера веома тешка. Лака и олака је само невера, и неверовање. Знајте да је вера дубока. Површна и плитка је само невера, и неверовање. Знајте да је лагана и олака себичност ( егоизам ) , док је љубав или вера, свеједно је , веома тешка и све тежа што је веродостојнија. Површна, обичајна и примитивна религиозност није својствена зрелим хришћанима.

Да ли би ти могао пред својом савешћу да положиш све испите о вери?

Знаш ли зашто верујеш?

Тражиш ли зрео одговор на то питање?!

Незнање и полузнање о вери удаљује од Бога, а потпуна спознаја вере приводи нас Богу. Верујемо зато што желимо да се спасимо. Полунаука и полуученост удаљује од вере док права наука уводи у филозофију, у богословље, па и у веру. Наука је „трећи спрат“ испод богословља и филозофије па нека буде скромна и нека зна своју ограниченост. Наука, и филозофија, да се не ишчупа и ишчаши из Мудрости. Из Мудрости Божије!

Браћо и сестре, живите по својој вери и ускоро ћете веровати како живите. Расцеп, шизоидност, раскол, између живота и вере је неподношљив и не може се издржати. У том расцепу вере и живота, нека победи вера, а не живот. Зрела вера од нас тражи честитост према себи, према савести и према Богу. Свако кривоверије или полуверје завој је преко очију. Бог се као Истина гледа и сагледава. Рај и јесте гледање Бога. И то оно гледање Бога које ослобађа. Вера нашем животу даје логосност, чини је смислом. Духовно зрео човек је од Бога позван. Зато је вера лична одлука, она је моћ која мења срце. Духовно зрео човек је храбар и побуђен властитим животом у себи. Он је одважан до луде храбрости. Зрела вера јесте сулуда одважност у предавању пустоловини љубави. Вера ( више религиозност! ) „објективна несигурност“ је филозофа само под условом ако ова синтагма говори о вери која се прихвата слободно! „ Вера је јемство свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ ( Јевр.11,1). Поистовећење вере са љубављу јесте богословска вера, односно вера светог Јована Богослова. Али и светих : Илариона Великог, Јустина Новог, Ксеније Петроградске, Тадеја Витовничког и свих међу светима! И одлучујућа је та богословска вера!

Да бисмо зрело веровали нису нам потребне математичке формуле нити филозофски силогизми. Зрела вера не ставља прсте у ране Васкрслог Христа. Атеиста је незрео верник који Бога тражи, али га пориче, проклиње и одбацује. Постоје и атеисти који су Бога заборавили, а и они који не постављају питање о постојању Бога или агностици. Неверујући човек покушава као Сартр да побегне од прихватања бесмисла, па завршава у очајању, у гађењу према животу и самоубиству. Или се растаче у клиничко лудило као Ниче.

Зрело је, а можда и себично, наше тражење мира у Богу, али та „себичност“ је остварење личног , властитог бића. Та себичност се дели све док не порекне сопство и постане жртва несебичности. Живот у Богу је та срећа која се може делити, али и ако се не подели више од еванђелских „двоје или троје“, спасоносна је!