Као хришћански празник, којим се обележава рођење Исуса Христа, Божић чини скуп религијских али и народних обичаја којима је хришћанство дало нови смисао. „Мајка свих празника“, према речима св. Јована Златоустог, Божић представља остварење предсказања пророкâ и испуњење жеља праведника. Наиме, рођењем Богомладенца Исуса Христа, како вели пророк Варух, „Бог се јави на земљи и с људима поживје“ (Вар. 3, 38). Дакле, потврдио је и своју човечју природу, јер је „благодаћу Светога Духа, оваплотивши се од Приснодјеве Богородице, постао реалан човек“, пише ава Јустин Ћелијски, доносећи нам спасење, вечну истину, правду и живот. Захваљујући апостолима и еванђелистима Матеји и Луки, сазнајемо о Христовом рождеству као историјском догађају којим се потврђују чињенице и доказују очигледности. Поред Исусовог родослова, св. Лука кроз подробне описе истиче и његов универзални спаситељски значај, дарујући људима светлост, мир и добру вољу.

У првим вековима појаве хришћанства, Рођење Исуса Христа није слављено као засебни празник, већ у оквиру празника Богојављење, такође 7. јануара (односно 25. децембра), али који је подразумевао и поклоњење тројице мудраца, Христово крштење, силазак Светог Духа на Исуса Христа, као и Христова чуда са умножењем хлебова и претварањем воде у вино. Овај празник се називао и Епифанија (Теофанија), јер је означавао слављење пројава Христове божанске силе у свету, те објављивање његовог спаситељског доласка међу људе. Тек у последњој четвртини IV века, најпре на Западу а потом на Истоку, Божић почиње одвојено да се прославља, захваљујући залагањима папе Либерија, као и св. Василија Великог, св. Григорија Богослова и св. Јована Златоустог.

У латинској цркви је уведен „адвент“ – припрема и ишчекивање Христовог рођења (или првог Христовог доласка), који у православној цркви добија вид Великог поста или тзв. Свете Четрдесетнице. Очишћење од духовног и телесног греха, покајање, молитва, као и причешће, повезано је са Литургијом пређеосвећених дарова, чији је главни служитељ још од раног времена био епископ, надзорник и старешина помесне цркве. Литургијско славље било је неодвојиво и од богате трпезе – агапе, која је такође симболизовала љубав, заједништво, саборност свих људи.

У Српском митолошком речнику стоји да је Божић код Срба празник који „у многобројним обичајима и веровањима садржи остатке неколико старинских празника који су прослављани у време зимских солстиција.“ Код нас се обележавао као дан рођења будућег спаситеља свих народа, али и као почетак једног новог периода у животу који долази после најдуже ноћи у години и најкраћег дана. Наиме, прве организоване људске заједнице биле су блиско повезане са природом и њеним циклусима, тако да су, кроз разне магијске ритуале и обичаје, људи покушавали да успоставе везу са природним законима и променама које нису умели да објасне. Према Веселину Чајкановићу, Божић код српског народа има национални значај и првобитно је представљао празник наше „старе вере“, носећи паганско обележје „култа предака“. Након похришћавања словенских народа у 9. веку, код православних Словена остала су веровања и обреди у којима се преплиће паганско многобоштво са хришћанском монотеистичком вером.

Божићу претходи Бадњи дан, када се обављају припреме за прославу Христовог рођења – сечење бадњака, спремање божићног ручка, а увече се врши празнично бденије, уношење сламе, „даривање“ и паљење бадњака. Божић се сматра веселим празником, када се људи мире, праштају, размењујући међусобно поздрав „Мир Божји, Христос се роди!“. На тај дан се не иде у госте, већ Христово рођење свако прославља у окриљу своје породице, грејући се око бадњака и уживајући у празничној трпези. Божићни колач (чесница), печеница, свећа, вино, ораси, новчићи, слама, део су божићне „лексике“ и носе своју хришћанску симболику, обредно значење и значај, па и моћ, призивајући благостање, плодну годину, здравље, напредак.

Нова година је празник који се назива и „Мали (млади) Божић“, „Васиљевдан“, јер се код православних Срба слави 14. јануара, на дан св. Василија Великог и Христовог обрезања, а након божићних празника. Из тог разлога, новогодишњи обичаји представљају настављање или понављање божићних обичаја.

Украшавање Божићног дрвета („јелке“) свећама, украсима, куглицама, посластицама, лампицама, светиљкама, сматра се паганском традицијом поштовања виталности зимзеленог дрвећа, чије порекло води из Немачке 18. века. На врху се поставља звезда репатица или анђео, а испод, осим поклона, стављају се и јаслице, божићна пшеница, као и неке фигурице и украси. Често су поклони приписани измишљеном лику званом „Деда Мраз“ или „Божић Бата“, а негде и Св. Никола, зависно од народа, њихових религија, култура.

Исусово рођење, уз традиционалне божићне симболе, приказивано је на бројним сликама, минијатурама, скулптурама и сл, али посебно место у уметности заузима управо музичка страна, па су божићне песме и игре неизоставни део славља. Такође, божићни обичај је да се тог дана људи међусобно дарују.

„Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,37).