Значење знаковља воде упућује на извор живота, средство очишћења и средиште обнављања.

Вода је знак духовног живота и Духа Светога, духовних дарова које Бог дарује, а људи често одбацују. „Извор воде живе“ спомиње Јеремија (2,13), а Господ Исус преузима тај симболизам у разговору са Самарјанком. Вода је у Старом завету симбол живота, а у Новом завету је симбол Духа (Отк 21,6).

Господ Христос је жива вода. Он је извор светог Причешћа. Из његових груди извире жива вода као из Мојсијеве стене. Из његовог подребарја, где је на крсту прободен, потећи ће крв и вода. Жива вода истиче из Оца, кроз Сина у Духу Светом. Извор живе воде као огањ љубави Божје објашњава свети Атанасије: „Будући да је Отац био извор, Син је назван реком, па је речено да пијемо Духа Светога“ (Ad Serapionem, 1,19). Вода је смисао, смисао вечности, а онај који пије живу воду, причешћује се – већ учествује у вечном животу. Она очишћује, исцељује и подмлађује, те уводи у вечност. Студенац Христове воде јесте жива вода, по светом Григорију Нисинском. Вода је савршена, плодоносна и животодавна. Жива вода брише све архиве наших сагрешења, брише све наше историје и уводи нас у стање светог Крштења.

Шта значи овај разговор Господа Христа са Самарјанком? – И дође Црква која још нема воду крштења и сузе покајања, она Црква која није покајничка, која није оправдање, већ је расуло које пре свега треба оправдати, просветити, миропомазати и освештавати. Непокајана и непокајничка Црква јесте расуло. Разговор Господа Христа и Самарјанке, полумногобошкиње, представља Цркву. Црква хоће да дође и да се расправља са Богом. Да доскаче Богу. Та прелест доскакања, расправљања и противљења Богу позната нам је из времена када нисмо били оправддани, када смо били службени, чиновнички хришћани или када смо изгубили веру, те је учинили робом, профитом. Али и када смо били полумногобошци. Зашто је уопште дошла ова полупаганка која је тек назирала Закон – Пет књига Мојсијевих, исто као Куран часни. Зашто је Самарјанка дошла на Јаковљев извор да захвати, да црпи и носи воду живу?

Самарјани нису припадали изабраном народу Божјем – Јеврејима. Били су туђинци и за чисте Јевреје, побожне Јевреје, они су били гојим, пси. Сматрани су подљудима, псима.

У жени Самарјанки чујемо одјек самих себе! У жени Самарјанки препознајемо себе неоправдане и непросвећене! У жени Самарјанки благодаримо Богу што нас је изабрао, усинио и укћерио. Самарјанка је била знак, па је постала стварности датост, јер је пре тога наслутила Истину. И више од тога, Самарјанка је пригрлила Истину. Поверовала је у Господа Исуса Христа који нам је управо у њој унапред пружио нашу фотографију. Дошла је да захвати воду како је иначе то чинила сваког дана и као што то чине и сви други мушкарци или жене. Господњи ученици су журно отишли у град да купе нешто за јело. Самарјанки рече Господ Исус: „Дај ми да пијем“. Одговара му она: „Како ти, који си Јеврејени, Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима“.

Јевреји се до данас не служе посудама нејевреја, гоја, паса. Нити су уобичајавали да пију из њихових врчева и крчага, јер их сматрају „нечистима“. Господ Христос је чезнуо, жудео, ма жеђао, управо за Самарјанкином водом.

Почујмо, љубљени, ко тражи да пије!? „Одговори Исус, и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу“. Неопходан је Господ Христос као онај који ће утолити жеђ и глад, јер само он обилује небеском храном и пићем које ће вечно заситити. А шта је то „дар Божји“ који спомиње? – То је Дух Свети! Помазање „царског свештенства“. Господ говори у сликама, прикривено, говори и полако улази у срце Самарјанки и поучава је: „Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватим“. Обиље Духа Светога је та вода од које се не жедни!