Господ Христос прекида са моралним предоџбама и уредбама јеврејског народа и благовести првенство унутрашњег, духовног човека – љубав, и то као великодушну. Великодушност љубави чини душу великом, освештаном и слободном. Зато је основно расположење хришћанске душе – радост, а проповедање Светог Евангелија оделотворење вере радости и смирења. „Бог наш је великодушан у праштању“ (Ис 55,7), вели пророк Исаија. Господ Исус у овом еванђелском одломку говори о човеку који је дуговао 10000 талената. То је била велика свота која се могла зарадити за 60 милиона радних дана. Дужник је упадао у дужничко ропство. У библијско време, таквом дужнику су одузимали сву имовину, заробљавали га и затварали све његове укућане, те их све бацали у окове. Познат вам је, браћо и сестре, онај болни вапај из Опела – „људском судишту“ не предај ме! Заиста, за Јевреје, као што је био апостол Петар пре прве Педесетнице, увек опростити је несхватљиво. Увек, када не опростимо увек, остајемо у Старом завету! Када год задржимо, остајемо у Старом савезу! Када нисмо опростили увек, када смо ускратили опроштај, било по који пут, показујемо да нисмо православни хришћани. Господњи захтев за нас људе је веома тежак. Један Свети Отац наглашава да смо сви Божји дужници и да ћемо једанпут доћи пред Бога да положимо рачуне. С друге стране, живот сваког човека, па и светог човека, саздан је од Божјих праштања. Зато сваки човек мора опраштати својој браћи. Загрљаје опраштања подарите, уделите брату и опростиће се и вама! (Лк 6,37-38) Љубав је великодушна према другима, јер „не памти зло“ (1 Кор 13,5). Хришћански је опраштати, јер опраштање доноси ономе који прашта унутрашњу слободу која је плод Истине. Господњу слободу, распету слободу да разликујемо од слободе овог многобожачког света. Слобода Христова не тражи, не иште, не брине се, већ је опраштање за друге, ослобађајућа је Цлобода, и према Христу и према нама. Опростити је крст којим мислимо на добро оних који су нас увредили, оклеветали или осрамотили. Свети јован Златоусти каже: „Ако те је ко увредио или закинуо, прекрсти га и мисли на оно што се збило на Крсту и све ће добро бити“. Да нама не би било суђено по строгој праведности него по милосрђу, потребно је да једни другима опростимо увек. „Ако браћи не опростимо мале ствари, неће Бог нама велике“, вели свети Јероним Блажени. Бог својим праштањем брише у памћењу све наше грехове. „Сва његова недјела што их почини биће заборављена“ (Јез 18,22). Бог праштајући обнавља своје пријатељство с нама. „И старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дјела“ (Јевр 10,24). Ако хоћеш да се трајно смириш, опрости! Ако хоћеш да измолиш од Бога за себе опроштај, онда и сам опрости! Опростити је снажна узда која зауздава твоје-моје пороке! Опростити има велику снагу за изграђивање хришћанске личности, Божјег народа и личног спасења! Опроштај не бисмо смели одузети човечанству, каже наш велики Гете! Опроштај сатире и ломи тај лед и тврдоћу срца. Не опростити, по Светом Писму, значи окаменити срцем кад грех, надутост и охолост разара љубав. Љубимо своје непријатеље и опростимо свима и увек. „Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га хљеба, а ако је жедан, напој га водом“ (Пр 25,21). „Ако који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божја борави у њему? Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јн 3,17-18).