1943. године Ђосел Ракавер, Јеврејин из Варшаве, изгубио је породицу и сам је отеран у логор. Остале су сачуване ове његове речи написане непосредно пре што су га уморили у гасној комори: „Варшавски логор гори. За два сата бићу и ја мртав. Али још и сада желим да разговарам жив са својим Богом. Верујем у Бога, иако је учинио све како бих морао изгубити веру. Следио сам га и онда кад ме ОН наоко од себе одбијао. Вршио сам његову вољу и када ме је за то ударао. Њему нека је слава кроз сву вечност!“

Ево вере једног „Хананејца“! то је управоо и вера жене Хананејке! Оне, која изађе пред Господа вапијући и вичући: „Помилуј ме, Господе, сине давидов, кћи моју много мучи ђаво!“ Пробила се кроз мноштво људи и приближила се Господу Исусу са вером и надом и прострла пред њега тај крик вере у његово месијанство. И до ње је стигао глас да Спаситељ лечи болесне, теши тужне, васкресава мртве... Благовести Царство Божије, јавља Божију љубав према свима и свему...

Али, најпре се Царство Божије благовести Јеврејима, као деци Божјој, изабраном народу Божјем! Да се Јеврејима најпре као првопозванима и првоизабранима благовести Реч Божја. Изабрана деца Израиља Божјег све остале народе и племена, све друге до данашњег дана сматрају „псима“ (гојим)! Сматрају их „гојама“.

Хлеб је најпре благословен за Јевреје, а не за „псиће“, односно, за оне који нису Јевреји.

Мајка Хананејка, полупаганка, моли Господа за своју ђаволом опседнуту ћерку. Човечанство још није искупљено. Сатана господари над човечанством, понижава га и изругује му се и лишава га достојанства сазданог бића по лику Божјем. У овој души вапије васцео пагански свет за спасењем. Хананејка чезне за исцељењем своје кћери и доказује дубоку своју веру којој Господ није могао да одоли. Она признаје Господа Исуса као Месију што изражава тако што га зове Сином Давидовим. Друго месијанско ословљавање за Господа је – Син Божји! Господ се, ево, оправдава Законом: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“. Жена се није поколебала, већ је исповедила живу веру и смирену, упркос томе што он спомиње незграпну и увредљиву „титулу“ гојим. Она би се задовољила да као „псић“ добије залогај од свог господара, мрвице које падају са стола. Зацело, она моли за мрвице човекољубља Христовог да би јој оздравила кћи.

Господ до крајности искушава веру Хананејке, али она не одустаје, већ моли клечећи да је услиши.

Овој простој, храброј, живој и поузданој вери Господ није могао одолити. „Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш!“ Вера се често своди на нешто мртво, окамењено. Своди се на свету традицију: баштину „отаца наших“. Жива вера је лично опредељење, јер нам се у њој Бог јавља да бисмо му одговорили као деца његова са поверењем. Многи несмирени људи често губе веру, јер их Бог није сместа услишио. Божје ћутање је многима разлог за одбацивање Бога. Међутим, Хананејку не збуњује Божја тишина. Оан на њу одговара великом вером: она Богу све препушта!

Знајте, браћо и сестре, да Бог ни једну молитву није оставио неуслишеном, само ако је са вером принесена.