„И изиђе на гору и дозва оне које сам хтједе, и дођоше му. И постави Дванаесторицу, да буду са њим, и да их шаље да проповедају, и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3,13-15).

Господ диже, подиже и гради своје нерукотворено Царство – своју Цркву. Бира најпре себи блиске ученике, своје сараднике и помоћнике, сатруднике. Лично бира. Стоји на гори и из народа позива оне које „сам хтједе“. Његов избор је тајанство. Он бира њих, а они – апостоли, одабрани су. Бивају, живе с њим и уче да проповедају. Умеће проповедања је несумњиво главни апостолски дар, спасоносни дар свештенства. Господња Небеска богословија овде на земљи је уствари услов свих услова примања у апостолску, односно, у свештеничку службу. Господ их поучава најпре богословљу, а то значи молитви, па потом вршењу светих врлина и свеврлина – крепости, односно, животу према захтеву апостолског послања које им је поверио. Потом их шаље да проповедају и да изгоне ђаволе. Храни им духдушу тела својим пречистим Телом и пречистом Крвљу на Велики четвртак, а потом ће проживљавати дане страдања, смрти и Васкресења, па потом бити благословени од Унебоходећег, односно бити прожети Духом Светим. Позивом у апостолство настаје Света Црква која је учитељна, али која је и учена, „која слуша“. Ако је неука, пориче саму себе и даје се само ученима у Духу Светом.

Апостоли, велики и мали, постављени су као пастири који ће по Господњој заповести напајати невољнике, потлачене, пале, болесне, лутајуће; те ослобађати сужње, подизати слабе и тешити малодушне (према светом Клименту Римском). „Нека дође благодат и нека прође овај свет. Осана Богу Сину Давидову! Ко је свети нека приступи! – Ко није, нека се каје! Марана та. Амин“ (из сиријске литургије).

Апостоли са Господом Исусом чине заједницу, они су његови ученици који су му на срцу, браћа су његова и његови пријатељи. „Ви сте пријатељи моји ако творите шта вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да“ (Јн 15,14-16). Они су постали Христови веровесници, проповедајући по целом свету свето Евангелије и постаће носиоци божанске власти да опраштају или задржавају грехе. Господ Исус је Послан. Он је Апостол Очев; а тиме је Господ једини Архијереј. Само је њему Отац поверио да изврши икономију, дело нашег спасења. Он се као Архијереј представља кад каже: „А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкреснем у последњи дан“ (Јн 6,39). Послан је од Оца да свима да живот, па шаље своје ученике са задатком да наставе његово дело спасења: „Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас“ (Јн 20,21). Од тог трена света Црква предузима на себе Господње искупитељско дело или послање, шири га по целом свету и овековечује га на овом свету. Само на овај начин настаје сваки богоугодни вид апостолства, односно, правог свештенства. „Јер ми смо Божији сарадници“ (1Кор 3,9) који хоће спасење целог човечанства. Зато апостолство, свештенство, деградира се ако је само академска професија. Зацело апостолство не може бити лична професија која доноси друштвену „позицију“, плод људског умећа и рада, већ је оно увек песништво ако је Богом освештано. Увек је сарадња са Христом Господом који је дошао да све спасе. Све друго је чиновниковање, односно, изневеравање у виду клерикализма, поповштине, симоније и других изопачења. Наведена и ненаведена изопачења поповштине, важе за епископе, свештенике и ђаконе, док се народ изопачује у светину, неверујући народ. Господ Христос је једини Посредник и једини Искупитељ, и „нема ни у једноме другоме спасења, јер нема другог Имена под небом датога људима којим бисмо се могли спасити“ (Дап 4, 11-12).

Сваки од крштених је позвани апостол, ако смирено и с љубављу саслужује Господу. Док Господ наш Христос служи, а сва Црква му саслужује.