Браћо и сестре, нама ово чудо није непознато! Нама, као бившим слепцима од рођења, који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа и чудом задобили вид. Нама који смо прогледали, а били смо људи који су живели у мраку. Крстивши се, ми смо се поново родили, и то овога пута заувек, за вечност. Започели смо нови живот, нове спознаје, нову осећајност, нову љубав, па и сасвим нове догађаје. Много тога се догађа у подареној нам светлости, виделу. Новопросвећени се одевају светлошћу као хаљином, односно, они су просвећени – просветљени, том живом вером која се опире искушењима и постаје непоколебива. Међутим, у овом случају исцељења слепорођенога је завршила увредама и избацивањем из друштва, из синагоге. У овом догађају су сви симболи коренитог, језгровитог преображаја у новокрштеном: „Јер некада бијасте тама, сада сте светјлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости“ (Еф 5,8). Благодаћу Духа Светога прелази се из таме греха у светлост живота у Христу, а из духовног слепила прелази се у светлост живота у Христу. Из духовног слепила прелази се у просветљење вером.

Бог сабира све људе које је грех распршио, а света Црква уводи у јединство управо одлагањем бремена грехова. Грех је тај који ослепи и сапиње (Јевр 12,1-2). Упркос људској грешној неверности, Бог не кажњава, већ указује милост (Изл 34,7). Бог се увек јавља као „богат милосрђем“ (Еф 2,4), те и ослобађа од слепила, од греха. Он моћ свог милосрђа управо показује тако што у највишој мери опрашта грехе и тако нас усиновљује и укћерује (2 Кор 6,18). Драма греха се размрежава даром Светог Духа. Он уређује ћуд, нарав – карактер. Укида зло у човеку, али и у историји, у повести. Зло и грех не може се разобличити у својој суштини, ако одбијамо и опиремо се Богу. Грех није само заблуда, обмана, психичка слабост, већ је злоупотреба слободе да га љубимо и не, и да се љубимо међусобно или не. Пали анђели (2 Пт 2,4) из свог бића су неопозиво одбацили Бога, а да би били као Бог (Пост 3,5). Сатанаило греши од почетка и он је отац лажи (Јн 8,44). Као што „нема кајања за њих (анђеле) после пада, нема кајања ни за људе после смрти“ (Свети Јован Дамаскин, De fide orthodoxa, 2,4: PG 94,877C). Бог у Господу Исусу Христу обнавља сву историју спасења у корист човека. Огреховљена природа је болест која иште да се лечи. Та природа ољагана грехом је пала да би била подигнута, умрла је да би била воскресла, утонула је у таму, утманичена да би била ослобођена. Ослобођена!? – Ослобођена одузимањем „греха света“ (Јн 1,29). Искупљењем. Својом смрћу Искупитељ ослобађа од греха, односно оправдава нас враћајући нам благодат да бисмо „ходили у новом животу“ (Рим 6,4). Људски грех увек доноси раздор, поделе, ускраћивање, али и кривоверје, отпадништво и расколе. „Где је грех, ту је светина, ту су расколи, ту су кривоверја, ту су разилажења; а где је надврлина, крепост, ту је јединство, ту је заједништво које чини да сви верници буду једно срце и једна душа“ (Ориген, Homiliae in Ezechielem 9,1). О тај расколнички Исток!? Грех распршује Цркву, заваде распршују Цркву и такозвана „негативна селекција“ у Цркви је не само распршује, већ је осакаћује. Црква у којој има суза покајања, а не само сребра и злата, мора нудити најпре јединство и спасење. Све мимо јединства и спасења је раскол. Покајничка Црква, Црква покајника је „помирени свет“ који „плови пуним једрима Господњег Крста“ (Свети Амвросије Милански, De virginitate 18,188 : PL 16, 297B). Смрт је у Христу преображена као проклество у благослов. Свето Причешће нас прожима бесмртношћу. Оно нас чисти, али и чува од греха. Крштени покајник више не пристаје уз грех, него уз дела светлости, док окорели грешник заувек остаје у тами. Разуме се, свети Оци овај одломак светог Евангелија тумаче као праслику светог Крштења. Слепац од рођења је сваки човек који се рађа лишен Божје светлости и благодати. Благодат се добија са вером на крштењу које симболише ово чудо. Господ је огласио слепца и примио га у високу школу сатражитеља преко везе, у катехуменат – „мастер“, управо када му је помазао очи да би прогледао када се крстио у Христу.

Рибњак Силое значи Послан. Христос је послан од Оца ради нашег спасења. У уводу у ово чудо говори се о Божјим јавним делима Христа Господа као светлости света. Управо, ово чудо даривања вида слепцу од рођења је доказ Христове божанске моћи. Свети Иринеј Лионски о томе вели: „Будући да је као Адамов син у грех пали човек требао бању препорођења, после него му је очи помазао блатом рече му: „Иди, умиј се у бањи Силое!“ Тако му је купјељ дала очима природну способност и уједно му пружила надприродну – пропорођење. У томе налазимо поуку“. Поред мистагошког тумачења овог чуда, од велике је користи да се истакне слепчева вера. Без ње нема исцељења, односно крштења. Мазао се и он, мученик, безброј пута блатом, али није прогледао. Дочим, сада, пун наде, он верује Господу који му је наградио веру бистрим видом. Све свете тајне имају веома скромне знакове који упућују на примљену благодат, као што је веома скроман изглед људске прилике Господа Христа за незнабошце и пагане велико спотицање. У сваком опредељењу за Бога и просвећење Богом претходи вера у Христа, односно у Благодат. Од како крштења и миропомазање врше свештеници, припрема за крштење, оглашење, катехуменат је најпре сведена на обавезну припрему, да би се у наше време свела ни на шта. Може се само желети да свету тајну миропомазања врши опет епископ, а да свештеници воде школу оглашених бар 3-4 године. За крштење деце морали би се припремати родитељи и кумови. Потребно је да се поново уведу и кум и кума, мушко и женско, као слика потпуног људског бића. Крштења би морала бивати у саборној цркви на васкршњем или богојављенском јутрењу. Вера се запечаћује крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. „Навео је, додуше, три ипостаси, али је означио једно име: дакле, један је Бог, једно име, једно божанство, једно величанство“ (Свети Амвросије Милански). „Стога је и дошао после прања гледајући да човек може упознати свог Творца и гледати оног који му је уделио натприродни живот, обожење“ (исти). Пошто обуче новокрштеном бели стихар, даје му и свећу певајући: „Одећу ми подари светлости, ти који ме одеваш светлошћу као хаљином, многомилостиви Христе Боже наш“. И додаје: „Христова светлост просвећује све!“ Светлост је увек имала велику и важну улогу која се даје новопросвећеном, зато су се новопросвећени звали илуминати, а само крштење „φωτισμός“ – светлост. „Крштењем смо просвећени Божји синови, а као Божји синови примамо савршен дар (евхаристију), а примивши савршен дар поседујемо бесмртност. Кад смо крштени, ослобођени смо греха чија је тама одбијала Духа Светога. Стога нам је духовно око слободно, бистровидо и просветљено, те њиме гледамо Бога“ (свети Климент Александријски). А „гледање Бога“ и јесте спасење – Рај.

Непријатељи Господњи су се највише бавили испитивањем овог чуда. Свети Оци веле да тама означава грешника, а хришћанин је светлост. Господ Христос је светлост јер је Бог (Јн 1,4-13; 8,12; 12,46-47), а Стари завет благовести светлост као Месију (Ис 9,1-6; 42,6-9; 60,1-9; Лк 1,78-79; 2,32; Мт 4,15-16). Владајете се као деца светлости: „Устани ти који спаваш и воскресни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф 5,14). Ово би могла бити химна на крштењу. Смрт обесмишљује живот, а воскресење га осмишљује. Овај позив апостола Павла је упућен оглашенима да се пробуде из сна – из смрти греха, е да би их Христос просветио. „Будући да се у вечност радости не може вратити друкчије него временитим трпљењем, читаво се Свето писмо труди да нас за време привременог трпљења окрепи, освежи надом и радошћу која заувек остаје“ (Свети Григорије Богослов).