Силазак Светог Духа увек пада о јеврејском празнику Педесетници. Она се слави као жртва захвалница у поводу жетве, као благи дан пуноте, испуњења и обиља. Правоверни Јевреји тог су дана доносили десетак од својих плодова и летине. Педесетница је увек падала 50 дан после Пасхе. Возневши се, узашавши на небо, Господ Исус нам шаље Духа Светога. Ту продуховљеност већ наговештава пророк Езекила: „Даћу вам ново срце, нов дух удахнућу у вас“ (Ез 36,26). Стваралаштвом Светог Духа наставља се дело Го­сподње. Дејство је Светог Духа харизматско, благодатно. Дар је Божјег обећања: Дар словљења. Дар познања. Дар разумевања. Дар говорења страним језицима…. Дар свеобухватности, саборности, свеопштости. Дар стваралаштва… Овај чудесни дар Цркве, обухвата све народе, све је­зике – све народе. Морали бисмо побожно узимати то да је управо нама Дух Свети даровао језик да бисмо говорили, споразумевали се и стварали. Дар Цркве управо обухвата отвореност за све, укида и брише преграде, сабира све. Смртно прелази у бесмртно. Смртно се обесмрћује. Сви дарови, све харизме (χάρισμα), долазе од Бога. Све харизме су пројављивање истог Духа. Божији су дар. Ми смо такође управо харизматици истог Духа. Бујање под­стицаја у ревности која прати свест литургијске одговорности открива деловање Божјег Духа у савременој Цркви. У оној Цркви која је пуна благодати Светог Духа, видљива је и делотворна племенита воља да се очува јединство, мада мишљења могу бити упркос разликама помирљива, тако да се лако долази до заједничког језика, једномислија и сагласности, разумевања. Педесетница као јеврејско предање подразумевало је Човека који ће својим духом очистити људе од духа безбожности и злих жеља и навика. Даром Духа из тог Човека – Богочовека, настаће Ново човечанство. Зато Господ Христос наставља дело стварања као Нови Адам, као нови прве­нац свих створења. Апокалипса је, дакле, почела да се оства­рује већ од првог Великог петка. Богочовек Христос Духом умива и просвећује ново човечанство. Просвећено, крштено и миропомазано човечанство развило се управо преко светих апостола у свечовечански апостолат, у „царско све­штенство“. Дух Свети је Дар који ослобађа и освештава ду­ше. Ослобађа их робовању Злом и греху, мири људе међу­собно и са Богом. Управо, Бог је апостолима, односно, све­штенству, ако је веродостојно, поверио ту службу поми­рења. Где нема помирења, нема ни Духа Светога. Он је тај који свим крштенима дао ту „службу помирења“. Бог који нас је у Богочовеку Христу помирио са собом, не урачунавши нам грехове наше, управо „метнувши у нас речи поми­рења“ (2 Кор 5, 18-19). Господ је пред крај те врх-високе богословије коју су походили свети апостоли често и богато говорио о Духу Светоме. Одмах по свом Васкресенију запањеним апостолима често и богато говори о Духу Светоме: „Примите Духа Светога!“ (Јн 20,22). Такође, и у својој опроштајној беседи са уче­ницима: „Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утје­ши­теља да пребива са вама вавјек. Духа Истине, ког свијет не може примити, јер га не види, нити га познајете, јер са вама пребива и у вама ће бити“ (Јн 14, 16-17) (…) И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (14,13). Он уводи у сву Истину и ми ћемо га познати, јер у нама пребива и у нама ће бити. Када Дух дође у пуноти, обећава: „Излићу Духа свога на свако тијело, и прорицаће ваши синови и кћери, ваши ће старци сањати сне а ваши младићи гледати виђења. Чак ћу и на слуге и слу­шкиње излити Духа Светога у дане оне“ (Јл 3, 1-2). Као што је приликом Стварања Дух Свети лебдео над дармаром, праисконском празнином и збрком (Пост 1,2), тако је земља била пуста и празна; тама се простирала над безданом, и Дух Божији лебдео је над водама. Дармар изражава пустош и празнину. Откривење безживотности и ништавила, показује одсуство Духа. У том лебдењу Духа над хаосом света, он га је уобличио у диван космос (κόσμος) који је испуњен најпромишљенијим редом и складом. Како у макрокосмосу (μακρόκοσμος), тако и у микрокосмосу (μικρό­κοσμος). Дух је присутан и на делу у сваком људском телу, јер је оно створено према икони и прилици Божијој; а оду­ховљено тело – телодуша, савршено је дело Духа Светога. У светом телу – души Бог је присутан као брат код брата, пријатељ код пријатеља, као драги који долази вољеноме. Он је Утешитељ, Водитељ и Саздатељ. Он је Сведржитељ, Сазиратељ и Спаситељ. Он је Учитељ, Помиритељ и Бра­нитељ. Сасвим је присутан, свеприсутан. Ево, и тело са недостацима, окрњено, па и болесно тело светих угодника је храм Божје присутности. У монашком реду, у просјацима, у лудима Христа ради, веома често живи сасуд Духа Светога – Духовног миомира. Сетимо се само светог Серафима Саровског, Ксеније Петроградске или преподобног Тадеја Витовничког! Насупрот томе нагиздани помодарци су духовни лешеви у одећи марке „Hugo Boss“, „Giorgio Armаni“, „Dolce and Gabbana“ или за даме „Christian Dior“, „Valentino“, „Versace“. Они испуњавају своје душе пакленим задахом тру­љења, неподношљивим смрадом. У души светога борави Свети Дух и оживљује је, оплођује и богати Благодаћу – Собом, док Дух Свети не борави у смраду, смрти и распа­дању. У деструкцији борави само пали дух Сатанаило! Шта може благодат отерати из душе? – Једино, наша слободна одлука! Ако Бога више него увредимо, већ га порекнемо и истерамо из себе, одбацимо га као најмилијег госта; Дух Свети се повлачи и, страхоте ли – напушта нас! Ево шта је грех у својој суштини!? Грех је духовни разврат, прељубљив и неверујућа душатело. Та душатело јесте богоубиствен и богоубилачки пад у својој дубини и страхоти, и мери се висином и прозрачношћу поново задобијене благодати. Греховна љага опустоши душетело и чини га похотним месом. Светиња над светињом наше душе је оскр­нављена и обешчашћена, тужна развалина. И дубина те олу­пине – урвине, јаме, подсећа на изгубљену човекову красоту, величину и позив у богољудствовању. Наш полубрат, из Томине цркве у Индији, песник Рабиндранат Тагоре је описао ту духовну празнину: Ја не знам за ноћни мир Препун сам чежње, јер сам Туђин у својој земљи! Ја заборављам, увек заборављам Да су затворена сва врата на кући у којој станујем. Немир, празнина и недостатак богочежње настанио се у његово срце; грешећи неуморно напустио је Очев дом и као распикућни син постао је бескућник и сиротан. Двери срца, односно духатела су затворена. Преворница, засуна, рез је с наше стране намакнут. Реза је са наше стране олигарских вратница! Слободни смо да их затворимо пред Духом, али смо слободни и да их отворимо Духу. Толико о Вра­тима срца! У покајничком срцу и повратку Бога у душетело уписано је опет покајниково име, анђео чувар га опет крили и не само брани, већ и спаљује без остатка све његове греховне задужнице. Међутим опроштјна љубав међу браћом и сестрама има велику моћ: „Којима опростите гријехе, опра­штају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20,23). Бог може раскрчити рушевине душе и подићи храм своје присутности у душетелу, раскајаном, скрушеном и пуном тихорадосне дивоте прве љубави. Подстицај Духа Светога је потребан за све добро. Он се стиче молитвом. Њиме се осваја слобода од тираније Злог и смрдљивог терета зла у души. Њиме се одричемо свих странпутица и злог окру­жења, те и нашег омиљеног греха. Том слободом нас Бог просијава и обасјава светлошћу благодати. Дух који се излио на синове Израиљеве, обилато се излива и на Нови Из­раиљ, на сваког који му се одазива молитвом и побожношћу. У раној Цркви се говорило: Effatha, Ефата! Отвори се! Отвори се Престолу, Извору благодати, да бисмо задобили спасење и да нађемо милост у Господу. Почетак отварању за Бога је у познавању својих грехова и за њих принесеног покајања. Сваки од нас мора очистити своју сенку, своју прљавштину; тамну, мрљаву и злу страну свог живота. Сен­ку своју ваља избелити, исветлати до беспрекорне чистоте, до непостојања њеног. Исповест је најбоље ремек-дело по­кајања, она је ослобођење савести од насилништва, силе­џијства грехова. До сваке наше појединачне дубине савести допире живи Огањ који не спаљује, Благи, као позив који ослобађа од сваког зла и освештава нас, обожује собом. Ако хоћемо и желимо да се ослободимо и отворимо за деловање Духа Светога, морамо се редовно молити да сиђе у нас и очистити нас од сваке скврни и спасе душе наше.