„Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (Мк 9,23), рекао је Господ оцу опседнутог дечака месечара ког је, на очинску молбу, исцелио силазећи са горе Тавор, сутрадан, по Преображењу (Мт 17,14-23; Мк 9,14-29; Лк 9,37-44). Несрећни отац довео је болесног сина јединца (Лк 9,38), најпре апостолима – и они су покушали да га чудом молитве исцеле. Међутим, апостоли нису успели да исцеле дечака. Он је пао у епилептични напад пред самим Господом Исусом. „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и љуто се мучи; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (17,15; Мк 9,17; Лк 9,40). Господ је исцелио невољника, али се том приликом најпре, огорчен, потужио на олош. Олош није народ, већ је олош светина, руља, која увек тражи чудеса и исцељења као спектакле. Олош увек ускраћује веру и жели чудо ради узбуђења које пружа „позоришни“ догађај. Жели сензацију, снажан утисак! „О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети?“ (17,17; Мк 9,18; Лк 9,41) – рекао је. Најпре, дубока и жива вера; а не суздржана, млака или обичајна, чини немогуће могућим. Могуће; могуће само вером (Мк 9,22)! А вера која се исповеда је и одраз божанске моћи и достојанства Господњег у верујућем: „Верујем, Господе, помози мојему неверју“ (Мк 9,24). И догодило се чудо исцељења дечака месечара, који шета спавајући. Догодило се исцелење сомнабула! Вера се тражи као предуслов молитве, услишења и чуда. Зашто апостоли нису могли да изагнају Сатанаила из дечака, питамо се!? А Господ одговара: „За невјеровање ваше“ (Мт 17,20). Недостајало је много; недостајала је тврда, постојана и просветљена вера. Горушичним зрном вере покрећу се горе и планине немогућности и отварају све могућности. Ђаволски род који ствара бедем немогућности, сажиже се постом и молитвом (Мт 17,20; Мк 9,28). Овај одломак светог Евангелија је јасна проповед вере и њена објава код све четворице еванђелиста. Сва наша молитвена искања, куцања и тражења, примићемо (Мт 7,7-8; Мк 11,24; Лк 11,9-10) по обећању Господњем, међутим, зар свако од нас није бар једном био неуслишен!? Увек остајемо неуслишени када Богу приступимо као човеку, када људски, логиком, појмујемо о вери. Увек остајемо неуслишени када се одамо свом огромном Ја, свом разуму, рацију. Ми смо демагози, а не Бог! Услишење није у дубодолини сивила наше наивности – у људској логици. Наивна је наша мисао да је Бог наша лутка на канапу или чаробна формула „сезаме, отвори се!“ Њоме, ми угрожавамо Божје величанство и Божју слободу и на земљи замишљамо рај. Замишљамо рај као земљу дембелију, као утопију. Као „јагњећу срећу“. Као „чаробни штапић“. Том наивном мишљу ми истребљујемо све велике и свете душе, укидамо борбу и лишавамо земљу јунаштва, мужествености. Верујмо, браћо и сестре, бескрајној Божјој мудрости! Верујмо, браћо и сестре, Божјој свемоћи! Верујмо, браћо и сестре, великој и несагледивој љубави Божјој! Наше молитвено расположење, наш молитвенин менталитет, достојан је праве хришћанске духовне пунолетности и трезвености. Детињаста наивност је и веома грешна. Има порекло у човековом паду. Зато пригрлимо молитву као хришћански просветљени, зрели и духовно пунолетни. Са вером молимо и увек ћемо бити услишени.