Мандрити или монаси, односно монахиње, су део народа и нису носиоци неког особитог чина. Они су само поновили обећање Богу које су му дали на крштењу, а то је бирање и узимање еванђелског живота у добровољном сиромаштву, девствености и послушности Христу Господу, те и послушности духовнику из љубави у Христу. Мандрити и мандриткиње из чежње за евенђелским идеалом настоје да га живе и проживљавају. У време када се јавило у Цркви (ΙΙΙ-IV век), појављивао се и пад у нутрини, губитак жара и еванђелског полета у срцима многих хришћана. Онај који заиста љуби Христа Господа тежи за тим да се уподоби, усличи Љубљеноме, да га следи, да му преда свој живот, до те мере да само он, Господ, живи у њему.

На почетку историје монаштва, мандрити и мандриткиње су давали обећање свом испитаном старцу (старици) да ће живети у складу са еванђелском савршеношћу, у сиромаштву заувек, за све дане свог живота. То обећање је силом крштења дао и најсиромашнији, али и најбогатији хришћанин. Ево примера из житија светих: Преподобни Иларион Велики је боравио код свог учитеља начина живота у монаховању само три месеца, па потом добио благослов да оде у једну од палестинских пустиња. Монашки завети се уопште нису полагали, нити се чинодејствовао обред монашења. Мандрит је пред својим старцем изабрао сиромаштво заувек, за све дана свог живота. Он не тежи за богатством, већ ради као сиромах, јер је Господ Исус радио и трудио се. Монах се даје на службу Богу, као што се презвитер и епископ дају на службу Богу и народу. Појава свештеномандрита и бирање епископа из монашког реда је противречна за заветима сиромаштва, па и послушности.

Од свих „црквених људи“, особито од клира, на челу са епископом се захтева сиромаштво као философија живота. Свештени пример одрицања, несебичности и самопрегора снажно делује на људе у нашем времену тоталног материјализма. Сиромаштво епископа и сиромаштво свештеника, као што је био свети Јован Шангајски-Санфранциски или преподобни ава Јустин Нови, све подсећа на вечне вредности. И свештеници и мандрити би морали бити лишени земаљских брига да би верујућем народу предочили небеска добра, будуће васкресење из мртвих и славу Царства Небеског. Одговорно свештенство и монаштво животом својим посведочују не само своје сиромаштво, већ и послушност, те и целибат. Да се свештеномонаси не обогате и тако уновче, комерцијализују свој завет сиромаштва! Да се свештеници, вршећи обреде и делећи свете тајне, не обогате да не могу да изброје приграбљено народно злато! Да се свештени људи богате само Богом! Бити привидно сиромашан, тек ради формално положених завета, изругивање је вери! Бласфемија је! Зато да се слуге Божје клоне богаћења, нагомилавања материјалних добара уопште, прелести зидања камења, те да назидавају душе. Наш народ је и гладан и жедан, убоги сиромах. Потребно је да се и наша помесна Црква бави сиромашнима, болеснима, старима, напуштеном децом, одбаченим ауопште. То служење духу сиромаштва, духу чистоте и духу послушности из љубави према Христу и јесте слава и похвала свете Христове Цркве.

AMA ET FAC QUOD VIS

ЉУБИ И ЧИНИ ШТО ХОЋЕШ

Многобожац, савремени паганин, веома личи на савременог млаког хришћанина. И живот млаког хришћанина је безизгледан, освојен демонима, разорен и сабијен у теснац, у изгнанство потрошње. Он је резигниран, очајан и у безнађу. У дубокој потиштености је, у депресији је. Црни самоубица који се убија по безброј пута дневно. А млак у вери! Тај не види ни слабе, ни богаље, ни старе, ни болесне, ни одбачене, ни понижене!

Ми који верујемо у Господа Христа знамо да ако немамо љубави – „ништа сам“ (1 Кор 13,2). Савршена пунота закона је вера која је љубав (13,10).

Хришћанска љубав је одговорна. Хришћанин је одговоран за свога брата; и више од тога, за хришћанина је брат Бог по благодати. „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо“ (Мт 15,15). Ако превидиш да то учиниш, гори си од њега, како рече један светитељ. Он је самог себе сам озледио, учинио самом себи неправду и нанео себи тешку рану, а ти остајеш безосећајан пред том дубоком раном свога брата. Видиш га где умире, и већ је скоро умро, а ти остајеш равнодушан. Крив си ти, млачни хришћанине, ради свог превиђања и прећуткивања његове ране, а он је крив ради своје вине (Свети Августин, Sermo 82). Хришћанин се из братске љубави , не само стара и брине за грехове и погрешке свог брата, већ их преузима као своје, да их покаје!

Ни брату хришћанину, ни помесној Цркви не сме бити свеједно, ако је ма и један хришћанин кренуо странпутицом. Братска опомена је плод чисте братске љубави која има за циљ отрежњење залуталог брата месечара, сомнабула, његово буђење и довођење у праву, вишу, еванђелску стварност. Залутали и изгубљени су најчешће и сујетни. Одбацују и презиру добре намере брата.

Није нам свеједно да ли су неки делови Цркве здрави или болесни. Морамо се заузети за посрнулог брата, али без себичних учествовања, светости лицемерне, већ из делотворне љубави да залутало чедо доведемо у горњи Христов тор. Црква је у двојици или тројици сабраних у Христово име. Још јој је потребно јединство да би била католичанска и апостолска!

Колико ли само у Цркви има разједињености, нетрпељивости међусобног неподношења и неслоге!? Свака та пукотина у народу је уствари секта, а не Црква. Света Црква је сабирање, сабрање, саборност, католичност! Свака подељеност је расцеп, издвојеност, самоизгнанство, а никада Црква.

Ето, браћо и сестре, зашто у нама нема оне одважности, мужевности, племените снаге вере, господства хришћанског којим су некада апостоли освојили свет. Дај „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн 17,21).