Огрезла у материјалним богатствима наша морално натрула цивилизација са растаче и друштвено-политички се обесмишљује. До данас нисмо ништа научили из ове приче о богаташу и убогом Лазару. Као сладострасници, потпуно отуђени од вере и савремени богаташи се одричу и Бога и брата, те тако бирају вечну пропаст. Не тиче их се стрпљиви и јадни Лазар који лежи пред вратима њиховим, јер им је Бог стран. Међутим, Лазар је трпео и подносио све док га анђели не однесоше у недра Аврамова. Богаташ се, авај, обрео у тешким мукама пакленим.

У овој причи оштро је наглашена неумољива досуђеност раја или пакла који су пресликана стања наше душе у тренутку смрти. Верујући наслеђују вечност с Богом, а неверујући ће бити лишени гледања Лица Божјег. Сиромаштво помаже да нађемо вечне вредности и да се у потпуности надамо само на Бога, док нас богатство чини узноситим, гордим, па чак и непријатељима Божјим. Наша верност Богу зависи од начина живота на земљи. Очигледно је из Еванђеља, већ од самог часа смрти свака душа прима привремену награду или казну. Они који умиру у благодати, уподобљени Богу, наслађују се гледајући Бога лицем у лице, јер вечни “Живот значи бивати с Христом” (Св. Амвросије Милански). А тај живот у небеском Јерусалиму, апостол Павле описује као рај “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (I Кор 2,9). Таква ће бити рајска “радост постигнуте бесмртности” (Св. Кипријан Картагенски). А пакао? – Пакао је у нашем самоодлучењу, у нашој одељености од Бога. Пакао је у нашем самокажњавању искључењем из заједнице с Богом. Стога, “ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ни један човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему” (I Јн 3,14-15).

Шта је корен те мржње на брата?

– “Јер је коријен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човјече Божји, бјежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу” (I Тим 6,10-11), вели св. Апостол. “Човјек Божји”, дакле свештеник!? О, да, саблажњава се и шкоди Светој Цркви Јудиним грехом, кесом и тарифником, пожудом за новцем – мамонизмом. Брине се за новац, не стара се за вечна добра, и стога је већ осуђен као симониста који купује или продаје духовне ствари.