„И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт 10,38-39).

Ово је јасна порука спасења и позив на мир и послушност светој вољи Божијој. На први поглед она не благовести јединство већ раздор, поделу – мач. Што се Црква више усавршила у вери, толико се више њен живот разликује од оних који су напољу, који нису Црква или одбијају да буду Црква. Тај отклон, раскорак, видљив је. Не рађамо се као хришћани, него хришћани постајемо по властитој одлуци. Зато као гром уследи мач раздељивања оца од сина, брата од брата, пријатеља од пријатеља, укућана, житеља једног града, држављанина једне државе. Тај захтев је веома тежак: оставити своје најмилије ради Христа. „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт 10,32-33). Јасна је ова порука спасења и гласи: без крста нема спасења. Тежак је пут спасења – пут крста. Али тај пут је увек свој крст! Натприродан путоказ у нову природу. Природа људска се опире и буни против крста, бунтује и настоји да буде поштеђена. Одбија прекаљење кроз крштење и друге свете тајне. Највећи губитник ће бити онај који одбаци свој крст, јер ће му се навалити три пута већи и тежи. А онај који се распне на свој крст из љубави према Христу наћи ће вечни живот и гледаће Христа лицем у лице. Значи, морамо дати свој живот за Христа да бисмо нашли нови, вечни жвот. Морамо заложити овај смртни живот у крсном одрицању од себе, е да бисмо добили бесмртни и вечни.

Мучно је и поражавајуће искусити властиту немоћ. Ипак човека соколи, охрабрује то што се можемо поуздати на Божју свемоћ. Бог је благоизволео да изабере луде да посрами мудре, слабе да посрами охоле и јаке, презрене од света да посрами надмене; оне што нису да униште оне што јесу. Да се ниједан будући покојник не хвали пред Богом (1 Кор 1,27-29)?! Узрок свих неуспеха је у недовољном поуздању и Божју свемоћ, јер ако је наум тог остварења немогућ, Богу је све могуће (Мт 19,26). Пре него засаде крстачу на нашим гробовима, потрудимо се, макар у последњи дан или час, пригрлимо свој крст.

Браћо и сестре, имајмо на уму ове речи светог Кипријана Картагинског: „Док је трепео, он (Христос) ћутао је, али када буде опет дошао, када буде час коначног обрачуна, неће ћутати“.