Фјодор Михаиловић Достојевски савремену медицину сматарао чистим празноверјем, а она њега поремећеном личношћу. Међутим, ни сама научна медицинанема високо мишљење о себи ни сада. Она своје утехе углавном дугује такозваном „плацебу“ – учинити по вољи; „краљевском додиру“, у „свидеће се“, у чарању. „Плацебо“ се меша у све, али ни у једном исцељењу није све. Такво појмовање не признаје метафизику, већ унутарњу „животну силу“ којом располаже у пракси оздрављења. Тако се савремена медицина срозава на шаблон, узорак лечења, који улази и излази из употребе. Многи су узроци лечења изашли из употребе, па потом изненада поново ушли у њу. Није залуд Чехов рекао: „Глуп као апотекар!“ Апотекарова глупост је управо лична корист од лечења по сваку цену. Према светом Евангелију Бог је Исцелитељ као суштина Свемира, а према чаратељу, према томе што називамо „плацебом“, то је човек – лекар и апотекар. Велика је благодат Божија знати то примењивати у свом животу. Нисмо сви узети, нити нас све ближњи носе на постељи Господу Исусу да нас исцели. Зашто је Господ чудесно исцељивао болесне? Пре свега због тога што је човека сазирао, не као „месо“, нити као „душу“, већ га је сматрао душом и телом, душетелом, заједно. Исцељивао је болести тела да би оживео душу. Онај који је оздравио телесно пригрлио је веру духом и душом. За свако исцељење тражи се бар мало вере. А понекад се то мало вере иште и накнадно. После оздрављења. Мало вере услов је исцељења бесомучних, капетановог слуге, жене која је дванаест година бовала од течења крви, па и овог раслабљеног, узетог, човека ког му донесоше на носиљци. По Господњем допуштењу ту је увек била фарисејско-садукејска обавештајна служба. Она му је оспоравала веродостојност свих ових исцељења, јер га је примила само као човека, па је с тога било тачно, библијски је било расуђивање писмознанаца, теолога, да је грех увреда Бога и њу може опростити само Бог. Ко год од људи присваја себи ту моћ, или је Бог, или вређа Бога, присвајајући његову моћ као своје преимућство. Отуда фарисејско-садукејска предрасуда „гради се Богом“. Међутим, Господ Исус је Богочовек и као Бог је опростио узетоме грехе. Учинио је то као Бог који лечићи телесну узетост исцељује и душевну – ослобађа од неверовања, полуверја и верске млакости. Наочиглед свих човек је оздравио и сви су морали да признају да је Господ Исус Бог, те према томе да има власт опраштања грехова. Не само да је мноштво људи поверовало у Богочовека Христа, већ се и уплашило, престрашило. Наравно, тај изненадни додир са Вишом Силом и њеним свемогућством и наступом Оног који опрашта грехе, буди страхопоштовање – први и најважнији услов вере. Зашто је Господ учинио ово и друга чуда исцељења? – Па да нас утеши и отвори нас за веру. Зар опраштање грехова није велика и спасоносна утеха!? Ту исту моћ, Господ поверава и својој Цркви, односно свештенству са народом Божијим. Та моћ васкресни је дар који примају позвани и одговорни у свештеничком чину. Дата је браћи за браћу, пријатељима за пријатеље! Дата је људима за људе. Зацело, света Црква је тај царски дар делила с мајчинском љубављу свима који се кају. Савремена здравствена служба за тело веома је распрострањена, а људи су све болеснији. То је због тога што се не креће од узрока болести, од греха. Научна медицина, додуше посредно, спомињући знакове болести, „исповеда“ наше грехове. За оне који хоће да се кају, свако исцељење од најтежих и најопаснијих болести је могућно. Богочовек Христос има божанску моћ и свако зло, па и болест, може истерати из човека, ако хоће да се каје. Грех је венчање са ђаволом и робовање ђаволу. Грех Свето писмо и света Литургија схвата крајње озбиљно. Верујемо да грех постоји, али верујемо и у моћ и власт Богочовека да нас кроз свештеника ослободи од греха, и у њега се зато уздамо. Он је ту своју власт предао апостолима и њиховим наследницима. Покајање је обраћење из ког извире промена живота набоље. Благодатно покајање се види у делотворној љубави, делима милосрђа најбоље, најразговетније. Човек је душатело и ваља да се каје као свеукупно биће, духовно и телесно. Такво покајање обнавља покајника, пенитента, и поново успоставља ред. Тај поновни ред је успостављање подложности тела духу, исцељење. Покајање ослобађа човека олова и другог отрова греха. Тако покајање и исповест има ненадокнадиву вредност, јер се славне победе не постижу без неустрашиве борбе у којој морамо умрети за грех, а васкреснути за све хришћанске врлине. „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24)
