Прво зачало Матејевог еванђеља доноси родослов Господа нашег Исуса Христа који сведочи о Његовом земаљском пореклу. Тумачење тог родослова увек прераста у родословље, у науку коју је тешко разумети. Из овог одломка се види да Господ вуче лозу од Авраама и потомак је цара Давида, али у исто време он је Син Божји, Емануил – Бог с нама, нови Адам с којим почиње ново стварање света у Духу Светом (Ис 7, 10-14; Рим 1,1-7). Господ Христос је “Сунце правде” усред људске историје. Његово Име значи Спаситељ.

Господ Исус је прави Бог и прави човек. Постајући правим човеком остао је истински Бог. Црква је ову основну истину вере, овај догмат, морала да брани од јеретичких учења. Жучне расправе о том питању вере захватиле су и хришћане и нехришћане. Прве јереси, тзв. гностички докетизам, одрицали су Христу човештво, док је Црква од апостолских времена исповедала оваплоћење Сина Божјег (I Јн 4,2-3; II Јн 7). У III веку, на сабору у Антиохији потврђено је против Павла Самосатског да је Господ Исус Христос Син Божји по природи, а не по усиновљењу. Први васељенски сабор у Никеји 325. године исповеда да је Син Божји “рођен а не створен, јединосушан (омоусиос) Оцу”, и осудио је Арија који је тврдио да је Син Божји настао из ничега и да је другог суштаства и битија него Отац. Из трећег члана Символа вере који гласи: “Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве, и постао човек”, види се да је Христос у потпуности Бог и у потпуности човек. “Реч је постала човеком, да бисмо ми могли постати Бог”, пише св. Атанасије Велики. За Арија “Син” значи да Христос има почетак. “Било је времена када Христа није било”, криво учи тај александријски свештеник, и додаје: да Христос није ни Бог ни човек него Неко између.

Несторијева јерес види у Христу човечанску сједињену с божанском личношћу, док Трећи сабор, ефески, 431. године са св. Кирилом Александријским исповеда да се Реч оваплотила, сјединивши ипостаски са собом Тело продуховљено разумном душом. Христова човечанска природа нема други субјект до ли Христову божанску личност Сина Божјег који га је још у зачећу узела и присвојила. Зато Трећи васељенски сабор изјављује да је Приснодјева Марија људским зачећем Сина Божјег постала Богородица. Монофизити криво верују да је човечанска природа престала да постоји у Христу, да је њу наводно преузела божанска ипостас. Супротно овој јереси Четврти васељенски сабор у Халкидону 451. године исповеда Господа Исуса Христа савршеног у божанству и савршеног у човечности; правог Бога и правог човека с разумном душом и телом, јединосушном Оцу по божанству и јединосушном нама по човечности. Те две природе су несливене, несједињене, непромењене, неподељене и неодвојиве. Разлика природа није њиховим сједињењем нипошто укинута, него је пре својственост сваке сачувана и сједињена у једној личности и у једној ипостаси. На Петом васељенском сабору у Цариграду 553. године је утврђено да постоји само једна Ипостас или Личност, односно да је Господ наш Исус Христос Један од Свете Тројице, као што и певамо на литургији: Јединородни Сине и Речи Божја, бесмртан си, и изволео си да се ради нашег спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непроменљиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, и смрћу смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављен са Оцем и Светим Духом, спаси нас.

Аполинарије Лоадикијски тврдио је да је у Христу Реч узела место људске душе и духа. Против те јереси устао је св. Дамас Римски исповедивши да је савечни Син узео и разумну људску душу. Душа Сина Божјег има право људско понашање. Она по себи није ограничена, догађала се у историји, у простору и времену. Зато је и Син Божји, оваплотивши се, растао у премудрости, узрасту и милости (Лк 2,52), односно искуству. То је у складу са Његовим смирењем да узме обличје слуге (Фил 2,7). Он је уствари постао истоветан људима, односно изгледом је био као човек. Али, истовремено, људско познање Сина Божјег изражава се и божанским познањем (св. Григорије Велики). “Људска природа Сина Божјег, не само од себе већ по свом сједињењу с Речју, познала је и објавила у Христовој личности све оно што доликује Богу” (св. Максим Исповедник): Син Божји има присно познање о свом Оцу и божанско провиђење о тајним мислима и осећањима људским (Мк 2,8; Јн 2,25; Јн 6,61 итд.). Христово познање сједињено с божанском Премудрошћу и оваплоћеној Речи, у божанској пуноти се користи познањем вечних планова Божјих које је дошао да објави. За оно што каже да не зна, Он уствари тек не објављује, зато што не служи нашем спасењу. На Шестом васељенском сабору 681. годин Света Црква је исповедила да Христос има две воље и два природна деловања, божанско и људско, не супротстављено, него у хармонији, тако да је оваплоћена Реч у послушности Оцу до смрти, те је људски хтела све оно што је одлучила с Оцем и Духом Светим, у Тројици, за наше спасење. Христа људска воља “без противљења и опирања следи, или боље, потчињава је његовој божанској свемогућој вољи” (III цариградски сабор 681. године). С обзиром на то да је Реч постала Тело, стога се људски лик Христов може предочити сликом, иконом (Гал 3,1). На Седмом васељенском сабору Црква је признала представљање Његовог Лика и ликова светих на часним и светим иконама (II никејски сабор 787. године).

Дакле, Господ Христос Богочовек нам је представио и објавио Бог и људски је проговорио о Њему као сапричасник живота у љубави Очевој.