У овом еванђелском одломку све сами банкарски појмови: новац, дуговања, наплата, обрачун!? А од богословских само један: праштање!

Још увек Симон, Петар је прави рачунџија, и пита се као сваки старозаветни Јеврејин, сасвим јуридички, правно, канонски: колико пута да опростим брату своме? И сам одговара: „Да ли до седам пута?“ У овом Симоновом одговору препознајемо духовног зеленаша, каматника. Тај лихвар је још Симон, још не мисли Христом, већ собом. Човек је дуговао 10000 талената. То је било сума, брат-брату, зарађена за 60 милиона радних дана. Дакле, нико је не би могао зарадити, а још мање би је могао повериоцу вратити. Међутим, Господ рече, исправку: „Не велим ти до седам, него до седамдесет пута седам“ (Мт 18,22). Та јеврејска речца је значила у преводу: увек и свагда, бескрајно. Тврд одговор, како за стари, тако и за нови Израиљ Божији. Чини нам се немогуће сваком опростити увреде, неправде и закидања. Чини нам се да опраштањем кваримо ионако покварене. Потхрањујемо у кварнима, и склонима кварењу, злоћу и насртљивост, зар не!? Старозаветни закон одмазде нам се чини бољим и употребљивијим. Око за око, зуб за зуб! Међутим, еванђелска мерила су друкчија: „Чули сте да је казано: око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину“ (Мт 5,39-40).

Према светом Евангелију, Бог је одмах видео пад, али ево, историја не завршава падом, већ Благодаћу. Бог се не мири са нашом пропашћу, те нам даје појас за спасење: опраштање. Опраштање човека не само да враћа у његово првобитно стање, него га обожује, укључује у апотеозу у Христу, у величајну историју спасења: „Прво време људскога живота било је свето у оцу нашег рода... али је још светије последње време, време другога Адама, Христа, који је обновио нашу палу природу обновом живота у Духу“ (Свети Кирило Александријски: De adoratione in spiritu et veritate, књига XII, P.C., t. 68, col 1076). Опраштање нас побратимљује. Народ који опрашта је уједињен у Христу. Онај који ужива у свом непраштању, одбацио је самог себе. Опраштање нас размешта према љубави. Непраштање затвара човека у властито Ја. Такав се духовно не развија. Опраштање је расположење великодушности које је срасло са љубављу. А она даје смисао животу.

Божје сунце излази и злим и добрима и даје да киша пада и праведнима и неправеднима (Мт 5,45). Бог је човеку дао способност избора. Човек се служи својом слободом на своје добро, али и на зло. У слободи заслужујемо Рај, али га у слободи и губимо. Сагрешио си зато што си хтео да грешиш. Кајеш се зато што хоћеш да се кајеш. Слободни смо као људи, а не као богољуди. Свако кршење слободе се освећује. Сви природни закони, ако се крше, освећују се! Слободни смо да посејемо узроке, али морамо побрати и плодове.

Да би међу нама завладао праведан и трајан мир, потребно је опростити свима. Ваља опростити нанесене увреде и заборавити их. Нееванђелски је: опраштам, али не заборављам! То што сам задржао није опроштај који отвара врата Раја. Свети Јован Златоусти вели: „Ако те је ко увредио, прекрсти га и сазири на оно шта се на крсту збило и све ће ти бити опет лако да опростиш“. Један психолог каже о опраштању: „Ако хоћеш да се смириш, освети се, ако хоћеш трајни мир – опрости!“ Свети Амвросије Милански вели: „Ако хоћеш сам да ти буде опроштено, онда и сам опрости!“ И додаје: „Већу милостињу не бисмо могли дати до ове, кад опростимо све“. „Љубав дуго трпи“ (1 Кор 13,4) – великодушна је. Великодушност је прва одлика љубави. Трпељивост душу чини великодушном, племенитом и слободном од сваког рачунања, калкулације и ситничаве себичности. „Бог наш је великодушан у праштању“ (Ис 55,7), те и ми морамо бити такође. Ако добро сагледамо свој живот утврдићемо да је он сав саздан од Божјег праштања. У сваком дану, тек што отворимо очи грешимо, међутим, Бог нас препорађа својим милосрђем. Бог нам прашта и ослобађа нас терета греха. Од колевке до гроба непрестано се нижу Божја опраштања и спада са нас греховна љага. Та Божја великодушност у праштању, мора бити и нама узор и пример. „Будите, дакле, милостиви као Отац ваш што је милостив“ (Лк 6,36). А ко није милостив у праштању: „слијеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих гријеха“ (2 Пт 1,9). Како хришћанин живи од Божјег праштања, мора научити да опрашта својој браћи и сестрама. Загрљај опраштања је право покајање „које не памти зло“ (1 Кор 13,5). Љубав брише сећање на доживљене неправде. Бог не само да опрашта грехе, већ их поништава у сећању. Сва наша недела ће бити заборављене (Ез 18,22), ако опростимо свима. Хришћанско праштање је само до заборава, до брисања у памћењу. У нашој вери, не важи: праштам, а не заборављам! У том „незабораву“ вири у нама старозаветни Јеврејин. А Божје праштање је обнављање његовог вечног пријатељства према нама грешнима. Да и хришћанин и Бог забораве зло! Шта би било са нама када би Бог шкртарио и терао мак на конац!? Шкртост у праштању знак је мржње према људима. Тесногрудост у праштању такође. „Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети“ (2 Кор 9,6). Ко је шкрт у праштању, не може очекивати од Бога изобиље благодати! „Дјечице моја, не љубите ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јн 3,18).