Црквена заједница јесте сабор верујућих органски повезаних Господом Христом, као Начелом јединства; Начелом које надилази свако друго начело.

Сабор је органски зато што је неопходан за живљење, растење и умножавање. Он је целински; целовит; или још тачније реченоако је католичански, он је – сврховит. И чине га епископ, презвитери, ђакони и верни народ. Та заједница талентованих је видива и духовна у исти мах. Она је наследник прошлости, баштиник спасоносног Данас и нагнута је, и припада, и вири у будућност, па и вечну будућност. Сваки наследник вечне будућности је примио своје таленте који обогаћују његову истоветност, сталност личности. Таленте треба умножавати (Лк 19,13-15). Њих је Господ разделио по властитом нахођењу. Они симболизују разне службе, звања, одговорности, прилике за вршење Христових врлина, и свеврлине – љубави. Свакако, најважније је добра воља и живо залагање за врлинску ствар. Са талентима се и послује. Најважније је да нису закопани и да имају прилике да се плоде, те да не остану неискоришћени.

Многе су различитости међу нама: у узрасту, у духовним и телесним моћима, у умним и моралним особинама, у припадању ком сталежу и положају у заједници, па и у расподели добара и добробити. Богатства. Очигледно, таленти нису распоређени подједнако (Мт 25,14-30; Лк 19, 17-27). А то су следећи таленти: дар живота, способности расуђивања и племените воље, умеће да љубимо и волимо, те и да будемо саствараоци Божји у богословљу, филозофији, наукама уопште, у уметностима, па и вештинама. Дар божји је и животни позив.

Бог не чини неправду што даје дарове у различитој мери и врсти, јер их даје као залог спасења.

Сећам се упечатљиве поуке светог јустина Новог који је говорио да није важна количина, па ни каквоћа дара, већ је важно одговорно располагање даром и умножавање дара.

Лажљивац је и варалица онај човек који не признаје да је свестан својих дарова. Таленти се веома рано пројаве, и сваки носилац ма ког дара мора да увек признаје пред људима који је таленат од Бога добио. Малодушан је онај који је занемарио или проћердао свој дар, па сада оспорава да га има.

Дарове које је Бог дао, мора одговоран човек да употребљава и умножава, служећи Богу и заједници. Од оних даровитих ће се више и тражити, па нека се они узохоле.

Несумњиво највећи дарови Божији су таленти, а драгуљи међу њима су деца. Наша деца. Деца коју нам је Господ поверио.над сваким крштеним дететом се отвара небо и чује се глас Оца нашег небеског: Ово је син мој који је по мојој вољи!Ово је кћер моја која је по мојој вољи!

За срећу деце, пресудни су родитељи. Они негују своје дете и развијају ту клицу божанског живота, односно клицу благодати. За срећу деце је пресудно да га родитељи негују у животу благодати, да живе вером од малих ногу, јер ће од њих тражити одговор за душу његовог детета.

Многи су дарови, таленти, харизме...

Сви смо заслужни за све, али смо и сви и криви за све. Сви смо одговорни једни за друге. Сви доприносимо заједничењу или смо заједници теретни дењак, обилни свежањ кварежи од ког трпи сав народ Божји. Пред људима се могу оправдати као advocatus diaboli, али шта ћу пред Богом!? Пред њим морам положити рачуне. Не користе ми пред њим моја красноречива оправдања, преварни и измишљени разлози, прикривене, подле намере; демагогија, јер Богу је све белодано познато!

Зли слуга ће бити страшно и љуто кажњен, а верни похваљен и награђен! И више од тога. Верни ће добити награду која вишеструко надмашује заслуге:

„Добро, слуго добри и вјерни, у малом си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт 25,21).

Овај дар вечног спасења, Бог даје у својој великодушности. Он нас уводи у Свој Живот и своје вечне радости. Тај дар се даје за труд и неизмерно надмашује све заслуге.