„Нормалан човек је ожењен човек. Зато монах не може бити нормалан. Он је или наднормалан – мали светац – или поднормалан – велики бећар“.

Свети Данило Будимски

И млађи и старији брат се налазе и у твом и у мом срцу! Они су наша великопосна, али и свакидашња, дилема. Двојица браће су две наше могућности: распикућна и спасоносно домаћинска. Колико смо пута ти и ја били млађи, а колико старији брат?! Посведочујем пред свима, народе Божји, да је млађи брат био духовно мртав, живи леш, и покајањем, преумљењем и опроштајем је васкресао из мртвих. И није он блудни, већ је распикућни син. Траћитељ Очеве имовине је тај расипник, али он је и покајник. У њему је старо, распикућно нестало, а ново, покајничко настало. Покајник је из старозаветног робовања греху дошао у новозаветну зелену пашу, у обећану земљу, након великих пустоловина и смелих предузећа, након великих луталачких странпутица, коначно примљен у Очеву кућу. Ах, која је то благодат, знамо ми који смо залутали на богазама и кривопутицама! То знамо ми који смо се вратили Оцу и постали нови створ, управо Оцем у Христу. Зацело, морали смо проћи реку Јордан и ући у обећану земљу да је њивимо и обрађујемо. Сваки изгубљени, блудни син је морао доћи к себи и упутити се к Оцу у Сину. То је лично дело. Упутити се Оцу у Сину ради помирења, ради покајања. Отац је онај који је народ извео из Египта и водио га кроз пустињу четрдесет година, тако брижно да се ни једном божјепутнику није издерала ни сандала на ногама (Понз 29,4). Бог, чији је диван лик Отац распикућног сина, онај је који очински дочека сваког грешника. Отац у Сину не допушта да заблуђени син буде окривљен по својој савести, по свом осећању кривице, већ одмах све опрашта, мије га и облачи у нову хаљину и приређује гозбу. Ево ко је Отац!? – Бог бејаше онај који нас је у Христу помирио са собом. Помирење је први Отац тражио! И не само тражио, већ и омогућио нам помирење пославши Сина. „Молим у име Христово – помирише се са Богом“ (2 Кор 5,2). А одавно смо били завађени с Богом! Од нас распикућних синова и распикућних кћери отклања љагу, прљавштину греха, пере нас и наше грехе урачунава Сину. Сина је учинио Искупитељем, жртвом за грехе. Сво царско свештенство у обећаној је земљи, све је очишћено и са Богом помирено. „И (ти) иди, те се најпре помири са братом својим“ (Мт 5,24). Усредоточимо се на своје покајање, од тога ћемо имати велику корист за душу. А пре тога сазирајмо, сазрцавајмо своје обраћење, своје покајање. Нажалост, нама „протестантима“ је опирање и избегавање грехова задња брига! Ми се опредељујемо за угодност, комфор, за црну страницу распикуће, упркос томе што јасно видимо како је сваки жалосно свршио. Одрицање од сувишног, обрезање срца, чини нам се бесмисленим и некорисним. То је уобичајена, погрешна и погрешива рачуница „млаких“. Наслађујемо се својим уживањима „на душеку све дуван пушећи“. Ђаво клерикализма је измислио да је хришћанско суздржање од сувишног само за монахе. Монашки ред јесте витешки, али није му битно различит од световног. Те насладе нас умањују, те насладе нас чине суморним, потиштеним , па и опаким „иродима“. Не ваља све на свету уживати. Уживања са хришћанском мером треба пробати по духовној памети и савести, али узети у обзир и одрицања. Јер, наша одрицања доносе велике и многе плодове! Странпутице без жртве је пут распикућног сина.

Млађи брат је био духовно мртав и након светог покајања и опроштења опет оживео. „Овај твој брат“, речца је која је упућена свакоме од нас који се не радујемо повратку свог брата међу нас живе. А познато нам је да је наш брат, наш Бог у Христу. Живећи Божјим животом развићемо у себи пуноту, сву могућу пуноту Божјег живота. Син вели нама: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн 10,10). Зато, Господе, „баци на дно мора све грехе наше“ (Мих 7,18-20)! Ти си потпуно слободан у избору својих љубимаца и миљеника. А међу Божјим мезимцима смо ти и ја! Син је извео спаситељску обнову свемира, васелене, а коју наставља Христова Црква. Нема обнове без помирења са Богом. Нема обнове без суза покајница. Зацело, нема одмора за хришћане док траје обнова, како су разборито говорили градитељи социјализма. Обнова постиже свој врхунац у томе што сам Бог ужива у помиловању. Он сатире све грехе народа Божјег до потпуног брисања без трага, и баца то ништа у дно мора. Псалми говори о Божјем милосрђу. Божје је милосрђе високо као небо над земљом, а то значи да је Божје милосрђе неизмерно. Та доброта односи наше грехе у ту непрегледну недогледиву даљину у којој се у Огњу сажижу и губе. А новозаветна стварност опраштања је још упечатљивија: Господ Христос је све наше грехе умио својом крвљу. Неизмерно је то милосрђе. Уточиште је то и Божја песма о човекољубљу нашег Спаситеља. Откупнина је, искупнина и дарована измирна за изгубљеног распикућника. Богозагрљај је и увиђавност је Божја. Очински стискај на срце.

Благословен да је онај који је напустио Очев дом, па се у њега вратио. Срећан да је онај који никада није заборавио на усхићење које је доживео када му је Отац у Сину опростио. И нека у том срцу не замре песма благодарна за даровано, за смиловање Божје. Јер, цео наш живот је повратак Оцу. У наш живот спада и наша смрт. Сви смо рапикућни синови са мањим или већим заблудама, прелестима, а буђење је у великој речи, у покајању. „Сагреших небу и теби!“ Та реч овог светог Евангелија уводи нас у вечну гозбу, у Рај. Евангелије над Евангелијем је да Бог не суди по правди, него да свакоме ко иште опрашта по милости, по милосрђу.