Наш савременик не може да слуша наше свештене проповеди о одрицању. Приговарају нам високи животни стандард, па и богаћење, а јавно, у цркви смо против удобног и имућног живота. Проповедамо браћи сиромаштво, трпљење и покајање, тугу и плакање, а сами живимо нормалним животом или смо чак и имућни.

Браћо и сестре, ради се о великом неспоразуму. Није истинита та осуда и обеда. Противречи стању ствари. Благословено је да у материјалном погледу добро живимо, ако смо имање стекли честито, поштено и законито. Градите лепе куће, возите лепе аутомобиле, грејте се централним грејањем или електирчно. Обуците се у најлепша одела, у смерну, али отмену хаљину, у свилу и кадифу. Монаси и монахиње међу вама, нека обуку најлепше подраснике, расе и ставе цариградске камилавке. Да не буду боси и гладни. Човеку и човечици је Бог дао да расту, множе се и пуне земљу, те и влада њоме. Да буде господар! (Пост 1,28-30). Старозаветни Мудрац одбија да буде просјак. Господ није био просјак, већ сиромах (Мт 5,3). Но истинита је, када се Господ нађе међу гладнима и голима, он их је сматрао блаженима и учио их да буду због сиромаштва срећни и радосни, јер је то крст. Није Евангелије против стандарда, али је животни стандард често против Евангелија. Евангелије је само строго против обожавања стандарда. И ми смо, као Црква, против стандарда који нас чини нељудима и подживотињама, робовима мамонизма и уживања (Мт 6,24; Лк 16,9; 11,13).

Стандард поседује само тело, душу нема. Нема одрицање, па зато нема душу, односно слободу душе. Зато робује свакој наслади језика, очију и похоте.

Ради стандрда се продаје тело, губи част, разводи, одбацује, саблажњава, уходи и пријављује, лаже, клевеће, проклиње, издаје и одбацује Бог.

Има ли међу нама оног ко може да каже не треба ми све то! Одричем се. Обожавам само Бога!

Господ Христос нам говори не да би нас придобио за своје присталице. Зато ћути о трпљењу на хришћанском путу. Он је сам ћутке узео свој Крст. Али Господ жели да знамо шта нас чека ако пођемо за њим као његови ученици. Кад год тражим себе, заборављам Бога! Кад год не трпим, не прихватам распињање на крст и смрт, срамоту и понижавање, заборављам Бога! Кад год кренем странпутицом и не идем Христовим путем, заборављам Бога! Свој живот можемо дати и посветити вишој реалности, како је говорио Достојевски, односно вишим вреднотама – или да се окренемо против себе, против живота, као злочинци. Не може се побећи од трпљења, од крста. Са крста се спасавамо. Као и мртвацу, шта ће ми стандард!? Ако пропустим ову прилику да узмем крст, све ћу изгубити. Све ћу проиграти, како кажу ногометаши. Крст ме самоопредељује за Царство Божије. Јасно је сада да морам дати живот да бих га задржао. То је спасоносна тајна Крста. Та победа крста је твој и мој живот али и наше спасење. Велики крст може човек понети само ради те „више реалности“, те велике вредноте спасења вечнога. Ако се пак постидимо крста, постидеће се и нас Господ када дође у слави са светим анђелима. И још нам каже да је Он – Царство Божије дошао „у сили“ (Мк 9,1)! Он ће једном доћи у слави и дај Боже да нас препозна као своје и нека се нас не постиди пред својим анђелима. Када дође у слави, крст ће се открити и отворити и Јеврејима, првој љубави Господњој, пишу свети Оци.