Један свети Отац говораше да је Господ могао ову Првосвештеничку молитву принети Оцу у себи; нечујно и безгласно, међутим, он је благоизволео да се моли гласно и тихо да би нас подсетио да је он наш Учитељ, да он гласно „ћути“ са Богом Оцем. Какав би он био Учитељ када би се одвојио том нечујном молитвом од својих ученика. Зато та Господња тиха гласност и јасност је у славу његову коју он има у Оцу, и од Оца од искони, одувек. Очигледно је Господње посредовање између Оца и нас. Првосвештенство Христово у складу је са Очевом вољом, па Господ Христос истиче да му је Отац предао сву власт и на небу и на земљи. Не ради се о власти господарења, доминације, у људском смислу, већ власти служења, добре и племените воље као увек „продужене“ нераздељивости од Оца. У том погледу је Цар, Син у Оцу и Духу Светоме и Прволик божанског савршенства који се остварује као такав.

Филон Александријски пише: „Запутимо се царским путем, ми који мислимо да ваља остављати овоземаљске ствари, царским путем коме господар није ниједан човек већ му је господар само онај који је воистину Цар... Онај који путује тим царским путем неће се уморити док се не сретне са Царем“ (DANP, 195). Овде на земљи већ почиње Царство Божије: пупољак тежи процветавању, а праскозорја првом освиту и подневу! Још света Црква сазире Распеће, Васкресеније и Вознесеније којим је у највишој мери прослављен Господ Исус Христос. Пут је водио од смиреног, послушног жртвовања „у обличју слуге“ до највише мере славе и прослављања Оца на небесима. Господ се потпуно „испразнио“, како пишу Оци, раздао се и развластио да никада не можемо посумњати у његову љубав. Само таква нежна љубав га може у највећој мери прославити. За свакога од нас вреди ово „испражњење“. Бог је нас створио да га у највећој мери прославимо, односно да га у највећој мери славимо и прослављамо. Дозвао нас је у живот и зато би наше бивствовање морало бити велико уздарје Оцу и Сину.

Превише је међу нама, брћо и сестре, неверовања и неверја, безнађа и очајавања, те и праве мржње. Тврда је ово беседа за нас. Дешавају нам се чудне новости, промене и изненађења, па и превирања; виде се разлике, размимоилажења и наслућују пукотине, спорови. Да ли је у нама, духовним лешевима (преп. Јустин Нови), и Бог умро!? – Страх од смрти кроз цео наш живот условљава то робовању смрти. Тај страх од смрти нас чини „духовним лешевима“. Страх од зла узрок је свакој и овој, те и оволикој мржњи. Ропски је, најамнички. Тај страх разара као отров душетело и претвара га у „месо“. Тај страх разара племените, уљудне односе међу људима. Он нам је негде ту, стално је ту. Он лебди међи нама, а у својој суштини, страх је од трпљења, те је и самоубилачки страх од одговорности створења Божијег. „Сети се дакле да си примио духовни знак, Дух мудрости и трезвеноумља, Духа савета и мужествености, Духа познања и побожности, Духа светог страха и чувај шта си примио (Свети Амвросије Милански, De mysteriis, 7,42: PL 16,402-403). Ако се клонимо зла из страха од казне, осећамо се као робови (Свети Василије Велики, Regulae fusius tratatae, увод: 3: PG 31,896B). Док је свети страх позив на покајање, на време благодати и време спасења (2 Кор 6,2). Свети страх надахњује као дар Духа Светога.

Дај нам Боже страха од суда Божијег, јер рађа покајање! Дај нам Боже страхопоштовање прожето љубављу према самом Богу. А то страхопоштовање је искусио само онај који је саприсутан Богу Оцу.

Браћо и сетре, хранимо ли своје душе пресветом Евхаристијом? Да ли погледавамо десно и лево у цркви? Да ли се у нама може препознати да нас Бог надахњује и води? Да ли се и надаље затварамо у своју малу и ситну себичност пуну страха?

Франц Кафка је написао: „Ми смо слични путницима који путују железницом. Пролазимо преко долина и брегова, преко мостова и тунела. Одједном се у половини једног тунела догоди несрећа и воз је морао стати. Будући да је тунел подоста дугачак, готово ни мало се не види отвор, кроз који је воз у тунел ушао. Људи су изашли и покушавају пред собом у даљини да открију трачак светла, који у тунел продире са супротне стране. Иако је светлост слаба и једва се назире, она је извор велике наде путницима који чекају да се застој уклони и да они могу опет из мрака у светлост...“ За нас божјепутнике ово поређење живота са путовањем је спасоносно освежење. Која ли је станица – пита се сваки од нас?! У овим путницима које видим је неутољива жеђ за светлошћу. Када ће преседање из воза живота у воз умирања? Како проћи кроз страшни тунел смрти? Да ли ћемо и када ћемо угледати Светлост? Рај у пуноти Лепоте?

Ако идемо путем Господњим, не бојмо се! Немамо никаквог разлога за страх. Светлост нам светли и зове нас. Огромна је то и једина Светлост на крају „тунела“.

Великосвештеничку молитву Господ је изговорио у дворани Тајне вечере гласно, окружен светим апостолима. Заиста је ово најлепше место у Светом писму! Господње молитвено сазирање његовог „часа“ – његове смрти, после које ће ући у славу васкресења, те и у ону славу коју је као Син Божји имао од искони од Оца. Дошавши у овај сурови живот, Он је „поништио“ ту славу и „узео обличје слуге“ (Фил 2,7). Међутим, сада, пре него ће смрћу изаћи из овог света, моли да буде поново уведен у своју славу. Његова смрт уништава смрт васкресењем и он се са славом узноси одеснују Оца. Молећи се као једини и јединцати Архијереј, он моли да га Бог прослави, за човечанство моли спасење. Најпре се моли за своје ученике, за апостоле: „твоји бијаху па си их мени дао и твоју су ријеч одржали“(Јн 17,6). Они припадају Оцу не само као створења , већ као Богом изабрани апостоли, а Отац их је предао Сину управо због тог избрања. Све своје свете апостоле, мале и велике, оне у вечној будућности и ове на земљи, Господ је чувао својом божанском очинском и братском нежношћу и срдачношћу. Зацело је дирљива ова нежност Господња.

Браћо и сестре, припремимо своја срца за Духове, за изливање и примање благодати Духа Светога, молећи се за Свету Цркву, првопастире и пастире, те за спасење свих људи.