Још док смо били непријатељи Божји, Господ Христос је умро и васкресао из љубави према нама. У име те божанске љубави, Он захтева да волимо као што Он воли, па чак и да волимо своје непријатеље, да најдаљнијима постанемо ближњи: Да волимо великодушно, добростиво, без хвалисања, без надимања; да волимо како пристоји, несебично, смирено, простодушно, искрено, трпељиво... (Химна љубави апостола Павла. I Кор 13, 4-7). Да будемо милостиви као што је Отац наш милостиви (Лк 6,36), да ради љубави према ближњима згазимо себе, и да волимо у непоколебивој храбрости, чинимо добро, да опраштамо увреде и да волимо чак и своје непријатеље. Ослобођење у духу св. Еванђеља неспојиво је с мржњом према непријатељима, док можемо мрзети само зло које је непријатељ починио. Шта то значи? Еванђеље усавршава и оплемењује Мојсијев закон. То нам ова Господња беседа на гори открива. Она нам распечаћује скривене вредности Старог завета и отвара нам неупоредиво племенитије захтеве: осветљава и људску и божанску истину. Беседа на гори је оплемењење Старог Новим, а то усавршавање иде до дна, до срца, до битија: тамо где бирамо између чистог и нечистог, између светог и грешног, између Бога и ђавола. На том нашем дну, рађа се оно главно: вера, нада и љубав, а са њима и све друге врлине. То значи да је Св. Еванђеље Христово пунота Закона, оно је пунота савршенства управо опраштањем из дна срца и љубави према непријатељима, те и молитви за наше прогонитеље. Уствари, Еванђељем нам је дат пример Божје великодушности која би требало да буде и наша, “царског свештенства”, пуна мера.А ми још као Каин бесомучно убијамо свог Авеља, пуни смо гнева, похлепе и спремности на освету. Непријатељи смо Божји, својих ближњих и самих себе. Братоубице смо, порицатељи свега истинитог, па тиме и проклети! А заповеђено је да не убијамо, не гневимо се, не мрзимо, не светимо се... И више од тога, тражи се да понудимо и други образ, да волимо непријатеље, да као апостол Петар вратимо мач у ножнице... Тражи се промена мишљења, обраћање срца и помирење с братом, па тек онда приношење дара на олтар. Бог тражи своје, Бог иште наше синовство и кћеринство! Отац наш небески хоће да будемо Његова деца, те да тако стојимо пред Њим. Отац наш небески иште од нас да Његовим именом освештамо своје име и да будемо свети као што је Он Свет. Зашто? Чему? – Зарад тога, јер Бог нас светошћу спасава, јер Бог нашом светошћу бива благосиљан међу многобошцима. Светошћу, ми ученици се саображавамо Учитељу. Почетак нашег спасења је, дакле, у опраштању, а шта је опраштање?

-Опраштање је цветање поста а плод молитве. Опраштање је срце усклађено са Божјим милосрђем и сигуран је показатељ да је у нашој души љубав јача од греха. Оно је сведочење за Христа свих св. мученика и св. исповедника, оно је најважнији услов помирења, како деце Божје с Оцем нашим, тако и нас међусобно.

Хришћанско, у суштини божанско опраштање, нема границе ни мере. Увек смо дужни да волимо једни друге и да волимо Бога, јер смо позвани у светост, позвани смо да осигурамо своје вечно спасење са толико мало – да опростимо дужницима својим и да љубимо своје непријатеље. Ех, шта је то за једну вечност?