Ево,браћо и сестре, тројица еванђелиста сведоче о Васкресењу! Матеј: Воскресао је. Он иде пред вама у Галилеју (28,7).

Марко: Воскресао је. Залуд тражите Назарећанина, распетога; устаде, није овде (16,6). Лука: Воскресао је. Што тражите живога међу мртвима (24,5).

Поред ових светих апостолских сведочења о Воскресењу, несумњиво је важно сведочење апостолкиња апостолима. То су оне апостолкиње споменуте као „многе жене“ које су за све време троднева спасења остале одане Господу.

Да се присетимо тих догађаја!

Господ је положен у камени гроб који је покривен тешком плочом. Велико јеврејско веће – верска власт – ту је плочу запечатила. Световна власт је поставила војничку стражу. Рано ујутро трећег дана догодио се јак земљотрес, трус. Арханђео Гаврило је одвалио гробни камен, док су веома уплашени легионари побегли. Храмовна завеса се раздрла, искидала, поцепала, напола. Другим путем су се гробу приближавале жене мироносице које очигледно нису ни помишљале на воскресење, јер су на гроб стигле на Велику суботу навече, кад је већ прошао Шабат, да мирисним уљима и помастима помажу мртвога Господа Исуса. Оне су победиле „страх од Јудеја“. Све свете мироносице, како их света Црква назива, на челу са Маријом Магдалином, Маријом, мајком Јаковљевом, Саломијом, мајком синова Заведејевих али и са „многим другим женама“, јављају се као сведокиње највеће победе, највећег тријумфа што га је земља доживела. Жене мироносице су дошле на гроб, „пошто прође субота“, такорећи из обичајних разлога. Јевреји су од старина уобичајавали косметику мртвих, односно помазивање мртваца мирисима, етарским уљима разних биљака. Господ Исус је умро на Крсту и са прободеним боком, издахнуо и потом погребен. Жене су угледале анђела и чуле од њега сведочење да Господа Исуса више нема у гробу и веома су се престрашиле, упркос речима арханђеловим: „Не плашите се!“. Свети апостол Марко три пута сведочи да је жене спопао страх и трепет, јер се бојаху. Изјава светог архангела Гаврила је јасна, недвосмислена.

Господ Исус Христос је победио смрт и из преисподње – царства мрвих – прешао у живот који не престаје, не умире и не познаје смрт. Победа над смрћу је потпуна, јер Господ Исус није воскресао ради себе већ због нас (свети Амвросије Милански). Својим воскресењем, оснажио је нашу веру, али и познање да ћемо и ми воскреснути. Наша је Глава воскресла, па ће и тело, удови воскреснути. Чека нас велико наслеђе као и Господа, вечна будућност. Сам Господ упућује Мироносице: „Идите и јавите мојој браћи“ (Мт 28,10). Упућује их да благовесте победу над победом, да благовесте коначну победу над смрћу. Већ приликом Тајне вечере, Господ је своје назвао пријатељима, а сада после заиста страшне борбе, са наме дели и своју моћну победу којом нам је дао заувек и вечни живот.

Филозоф Липер (Lippert) овако описује дубоки доживљај Магдалининог духовног профила: „Та богочежњива душа није могла да лако дође до душевног мира. У данима, када је жарко тражила нешто изузетно, пуноту живота и љубав, зашла је на странпутицу. Са свом је својом чежњом и љубављу нашла само разочарење, кајање и гађење. А онда се наједанпут над њом збило велико чудо: то је био он, чисти, свети и дубоких метанија вредан, тачно како је сањала. Тада је свом снагом свога срца сазирала о Учитељу, истраживала дубине његове душе и висине његовог бића. И опет га је изгубила. Под крстом јој се чинило да ће јој пући срце. Једини који је њену душу носио, храбрио, усрећивао и испуњавао; једини у ког је она пустила духовне корене свог бића – сад јој се отима, и то на какав мучан и несхватљив начин! Тако сломљена срца плаче она на гробу. А поврх тога тело се Господње не налази у том гробу. Опет мора да га тражи и то са једном надом да ће у најбољем случају наћи мртвог Учитеља. Најситнији остатак среће који јој је преостао, његово тело у гробу, сада јој је одузето. Анђели који ту стоје, из дужности и јер то пристоји (она би радо наредила свим четама анђела да буду уз тај гроб), ти јој анђели не могу надокнадити онај страшни недостатак: Где је сада Бог твој? Опет је избачена напоље, у празно, а та је празнина опорија откад зна да ипак постоји све то за чим је жарко чезнула у својим најбољим часовима“. За свету Магдалину и за све жене мироносице још траје Велики петак.

Свештени иконописци и речити духовни беседници нису могли да одоле лепоти ове теме и често су приказивали овај еванђелски призор. Он је радосно плакање душе. Сусрет описује позив и одзив: „Маријо“ и „Учитељу“, не само да одише лепотом љубави, већ и мистичном животношћу. Овде међутим има једна ограда: „Не дотичи ме се ...“ (Јн 20,17), док у вечности, у рају, нема ограничења, ускраћивања и растанака. Рај вечности и неограничености треба заслужити испуњавањем Евангелија љубави. Тако су Магдалина и све жене мироносице постале потпуно живе, лепршаве и етеричноуздижуће, али уједно и чврсте и истрајне у свом духовном лету у духовну дубину, јаких крила, голубице радости Воскресенија.

Радујмо се Господњем воскресењу колико и свом! Управо како верујемо у своје воскресење тако кличемо воскреслом победнику на смрћу. Али пре тога да узмемо од жена мироносица нардове помасти и помажимо душе своје да би се у нама разбуктала огњена и жарка љубав, непоколебива вера и постојана нада.