Нечувено! Позив на свадбу царевог сина сви одреда одбијају а разочаране слуге се враћају са поруком: „Не хтједоше доћи!“ Све званице су одбиле да дођу и тако су увредили Домаћина, Царског Домаћина. И овде, као и у животу, увреда је очишћење, катарза, просветљење. За све званице послови и лични интереси су важнији од свега. Оне личе на савременог човека заокупљеног, сплетеног собом; бригама потрошачког друштва у коме је „homo homini lupus“ – човек је човеку вук. „Никада нисам мислио о великој храбрости укротитеља лавова. У кавезу је бар сигуран од других људи“, како рече Бернард Шо. И ове званице и не слуте да их једе и меље време и тај себичњачки организован живот, док се пуне и празне!

Цар поново шаље по други пут своје слуге. Ове остале званице: фрустрирани, праћени својим неурозама и психозама, потпуно губе живце, помахнитају, разгневе се муњени, те испребијају многе, а неке и убију. Сада се Цар „разгневи и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали“ (Мт 22,7). Евангелије нишани на догађаје разарања Јерусалима седамдесетих година!

Коначно стигоше они са улица, са руба живота. Стигоше пучани, нижи сталежи и они из задњих редова.

Пред Богом смо зацело сви једнаки и о свакој боголикој души Бог води рачуна. Ево, нас нижеразредних, из четвртог сталежа, Бог се не одриче. Бог сваког негује и чува као сина јединца или кћер јединицу, те и укрепљује својом благодаћу. Поговор је занимљив. Ова „ситна боранија“ се одазвала и царска дворана се напунила званицама. Раздор је у томе што се један усудио да дође без свадбеног руха. Његов крај је непоправљиво трагичан. Кривица, вина, само је на ономе кој ије одбио понуђено рухо и усудио се да дође за трпезу без прикладног одела.

Ова прича је веома разговетна. Бог нам свима упућује свечани позив. Све позива. Свима предочава да нам нешто велико отвара, односно открива. Није баш јасно о чему се ради, али се тражи вера у Домаћина и његове добре намере. Тражи се поверење у божанског Домаћина. За нас не би смело бити ништа прече и важније него одазвати се том позиву.

Међутим, званице се редом извињавају, изговарају и не одазивају! Зашто? – Зато што су пренатрпани својим Ја, собом као идолом, многим личним идолима и жудњама срца, очију и тела. То је човек потрошач, пословни човек и сличан тзв. неуротик. Када би могли да се размреже из тог „врзиног кола“, ослободили би се своје неурозе идола. То ропство идолима потраје често целог живота. То су они људи који никада не прогледају или жмуре целог живота, носећи тај повез на очима. Отвориће им се очи једном заувек тек на самртном часу.

Позив Божји нису пречули и затајили; изашли су Богу у сусрет и загрљај својом племенитом вољом, спремношћу пророка Самуила који нуди готовост: „Збори, Господе, слуга твој слуша!“ (1 Сам 3,10). Морамо се као пророк Самуило отварати за Бога и своју духовну пустињу испунити Богом. Христова љубав припада свима, свима, најпре онима на „дну-дна“, за које нема места за столом ни једне гозбе и који се не позивају ни на јдну гозбу. Нестворена Мудрост и Истина вели: „кад учините једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40). Колико имамо љубави према овим најмањим, најгрешнијим и најсиромашнијим, толико смо деца Божја. Они су самим Господом уздигнути у небеску аристократију, у господу хришћанску.

Лишени наслеђа, одбачени од својих, они које живот сурово шиба, аљуди газе, тек са христом господом превладавају све несреће свог живота крстом. Под крстом ће гранути блаженство: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт 5,12).

Браћо и сестре, ускоро времена неће више бити, започеће вечност. За тај унебоход, за то успеније, потребно нам је „свадбено рухо“. Сви који немају ту белу као снег ризу свог крштења, непријатељи су Божји и духовни лешеви. Лешине су сви лишени благодати, па зато су лишени и небеског Јерусалима. Онај који сачува Божји дар и узрасте духовно и постигне пуноту благодати, тај је свети још за живота. Диван је пример светости и преподобни отац наш Тадеј Витовнички. А на њему супротној страни су сви који су се одали грешном животу, вечности без Бога, вечности без љубави, вечности таме самоодбачености и проклетства.

Избор раја се врши овде, у времену. Ако умремо у „свадбеном руху“ покајања и благодати, отвара нам се бесконачност вечне насладе. Све је нажалост мање духовно живих епископа и свештеника, али нажалост све је мање и живих православних хришћана и уопште живих хришћана. Много је лешева међу нама, како је говорио свети ава Јустин.

ИЋИ ЗА ЊИМ

Господ Христос се опире светини, популарности и на овом свету не тражи своје присталице у политичком, идеолошком смислу. Господ Христос говори отворено, помало непријатно истинито и поставља веома тешке захтеве пред нас. Ко може бити следбеник, апостол Господњи? Ко може „ићи за њим“? Ко је његов ученик?

Онај који је његов ученик не тражи себе. Он мора самог себе заложити Богу и на себе заборавити, те мора бити спреман да трпи, чак до смрти. Мекопутни хришћанин ком је страна жртва и подвиг, овде не налазе место. Живот се даје само у замену за Христове вредноте – за вечно спасење живота у Богу, до Раја. Само охристовљењем смо на најсигурнијем путу у Рај. Само је евенђелски порив вишег самоодржавања свети.

Неугледни „Син човечији“, Христос у обличју слуге, о Парусији ће доћи у слави, као Бог Син. Као Смисао.

Саклони ме, Боже, страхоте када ме тада не би препознао као свог и застидео ме се пред светим ангелима. Јасно ће се показати и доказати да је само крст пот побеђивања и коначне победе.