Зар наш савремени човек није и слеп и нем? Ослепљен је, односно, лишен духовног вида, јер не уме и неће да се каје. Нем је и духовно неписмен, јер није отворен за Реч Божију, за Смисао, Логос Божији. Слепа и нема Црква је она која оскудева у монаштву. Свети апостол Матеј у главама 8 и 9 описује равно десет Христових чудеса која је учинио после његовог говора на гори. Данашњи одломак светог Евангелија нам предочава два чудесна исцељења: двојице слепих и једног немог и опседнутог човека. Монашка хаља или риза, знак је молитвености, односно унутарњег вида и огња речи Божје. У почетку је била плавољубичаста, боја ожалошћених, те је постала симболом монашких завета који га одвајају од света. Монах ступа на пут истине, отварају му се очи, напушта своју личност и потпуно се препушта у руке духовног оца. Монах мора бити достојан подражавања еванђелског идеала живота, односно, мора имати савршен духовни вид – познање, како богословско, тако и практично у оделотворавању Евангелија као Пута и Истине. У монаху не сме остати ништа од његовог нижег јаства, јер је анђео у телу. Монах се никада не пита: где си сада, већ се увек пита који те је учитељ учио, те и из чијих руку су примио ризу – Илијин огртач, односно духовни вид и богословствени говор. Илијин огртач, монашка риза, знак је да говоримо истим језиком, да смо истог етоса, исте ћуди, те и да смо истог духовног вида или културе. Ко познаје и мало историју Цркве, неће се чудити, зашто нам се сваке године предочава овај одломак о исцељењу од немила и слепила, односно од великог помањкања монаштва које је кроз векове било глас и реч, те и очињи вид свете Цркве. Поповштина, или клерикализам, мрзи монаштво и прогони га, јер мрзи Христа Господа, баш као велики инквизитор у роману Достојевског „Браћа Карамазови“. Зато, поповштина духовно гине и умире од властољубља и среброљубља. Шта је тужније од слепе и неме или мутаве цркве!? То искушење нам је веома савремено и модерно. Да нас Бог сачува од глупе, неме и глуве побожности. Права побожност је увек и видовита и речита. Она просветљује вером и беседи са Истином. Богословље је. Светост вере је духовни вид, а реч је благодатна храна вере. У њој је видовитост, прозорљивост, а блага реч која сазире Истину и беседи је. По својој властитој вери и духовно прогледавамо, а по њој и јасно и разговетно говоримо. Исцељење немог и уједно опседнутог човека је код гледаоца изазвало неописиво удивљење, док је код фарисеја супротно; они додуше не могу опростити чињеницу исцељења, али по двоструким мерилима – фарисејским и ђаволским, увек су схизоидни, утроје: лажни побожник, Господ Исус и ђаво. Фарисеј занемарује истину да је Господ Богочовек, а не само човек. Управо ђаво све искривљује, па добро дело приказује као свој чин. Та опседнутост фарисејског разума јесте грех против Духа Светога. Ђаво је тај који криви здраво поимање чуда исцељења, док је задивљен народ добре воље и спреман на веровање. Чудеса су знакови која можемо признати као Божија, али их можемо и порећи као ђаволска. Бог нас не присиљава да верујемо, док нас ђаво принуђује, и изискује, да поричемо и не верујемо. Господе, избави нас од Злога! Господе, дај нам да никада ништа не мућкамо, изврћемо и кривотворимо, те и да хотимично увек останемо са истином и веродостојношћу! Господ Богочовек је Спаситељ, Месија. Он лечи и неме и слепе, и луде и маните! Он лечи читавог човека, не само душу или само тело! Он лечи оног качовека светог аве Јустина који личи на животињу и оног који је и само човек, али који је покајник са циљем обожења. Одазовимо се, браћо и сестре, Господњем позиву на молитву и сазиримо Господњу жељу да се сви спасимо. И молимо се за очињи вид и разговетну богословствену реч, за монаштво свете Цркве.