Застрашујућа је европска и америчка небрига за брата и за сваког, па и за генерације које долазе. Да ли ћемо брзо и потпуно раскинути сваку везу са вером и заувек је одбацити и заборавити? Човек човеку све више постаје вук, само вук. Нема више пријатељства и братства ни по црквама, ни међу црквама. Зацело, још има само односа и одношења. Отворено се сви људски односи изједначују са добробити, са интересом. Сви од реда, савременици, узимају часове равнодушности, мртвог мира, јогирају се. Само се професионални мртвозорци, гробари, предузећа за погребне услуге, интересују за смрт других. Школовани јогирани злочинци лажног мира убијају све око себе равнодушношћу. Та равнодушност није имуна од пантеизма и политеизма. Запала је у мртвило, летаргију, мада се клања општој Души света као божанству. Ти савремени многобошци производе богове са којима ће се виђати, дотицати, којима се могу обратити за помоћ. Желе их обожавати и имати њихове слике и кипове по кућама. Савременик, многобожац је и гладијатор који се бори са људским зверима. Уједињена Европа се дави, гуши се и тоне; али то никог не занима. Увек недостаје пружена рука са европске стране. Европа ће коначно људско биће одгурнути у амбис заборава. Долазе у Европу и преплављују је све саме сексуалне идеологије и све саме сексуалне варијенте од егзактне науке проглашене као нормалне и пожељне. Млади одлучно одбацују заувек свете Оце и учитеље Цркве, те и свето предање, али и здрав разум. Воља је новог света да деца не поштују своје родитеље, да свештеници и првосвештеници не посвећују народ, руљу, плебс. Ту децу задњих времена не занима дуговечност, нити благословен живот на земљи. У школама се вежбају како да непоштују све свето. Да буду зли и груби, те да хуле на све свето и да никог не помажу. За њих не постоје породице. Нема обитељи. Утицаји средстава јавних обавештавања потпуно су посуновратили јогираног савременика на странпутицу која води у вечну пропаст. Чак су нестали и сурови „очеви господари“ и умножиле су се мајке господарице. Тим мајкама се приноси жртва, као божанству. Велики је празник 8. март, Клара Цеткин, Дан заљубљених и раслабљених, Дан копилади, односно Дан мањинских права. На видику нема никог ко показује такозвану хришћанску орјентацију. Недостатак хришћанског опредељења, или пак религиозног, видљив је не само у свештенству, већ и првосвештенству. Да Бог поживи светог оца папу Фрању и да га сачува у животу. Можда ће он помоћи, ако га не убију. Не дај, Боже, да сви, па и првосвештеници, све чине у своје име. Има ли таквих који нешто чине у Христово име!?

Обесхрабрујућа је млакост верујућих хришћана. „Лешеве“, „троструке нуле“ са свештеничким инсигнијама, како за нас вели свети ава, преподобни Јустин Нови. Домови савремених хришћана све више су затворени за све, па и за модерне хришћане, али и за модерне пагане. Између хришћана и пагана разлика је скоро занемарљива. Нема породичне атмосфере па зато нестаје, ишчезава Црква. Нема праве обитељи ни у такозваном свету, а ни у такозваним манастирима. Хришћани се ни по чему не разликују од модерних пагана и неверујућих. Хришћани су постали тмурни, безнадни, потиштени и неутешно тужни исто као многобошци. Много је несрећних, незадовољних, али и покварених људи међу савременим хришћанима. Несрећна и обезбожена породица, а и света обитељ манастирска, живи саможиво, без смисла и без наде у Бога. Све су те породице на психотерапији. Вера јој је на последњем месту. Хришћани све дају за „бизнис“, за профит и за баналну, круту стварност. Или за традицију, мртвачницу вере. Или за потрошњу – једини рај! У промету и свате ствари, црквени положаји, црквене секте, клерикализам, саблазни сваке врсте, негативна селекција, непотизам, „лажна браћа“. Нажалост, светости нема ни за лек. Није остао на земљи ни један угао рајски. Он је недоступан, јер је измакла светост, измакла је стална Божја присутност. Савремени лажни Јосиф нема циљ да ради у зноју лица свога да би обезбедио живот Богомладенцу. Овај лажни Јосиф (или Јосип) не живи за Богодете Исуса. Дао га је у дом за незбринуте. О није Смисао његовог живота. Литургија више није принос живота и рада, већ чиста трговина, услужна делатност. Уз трговину је и дунђерисање. Богочовек и Свесвета су само далека позадина, е да би упечатљивије дошао до изражаја само декор и црквени кич. Грозе иконе које се свиђају веома тој лошој цркви. Грозно појање, које истиче Певачицу и Певача! И грозна поповштина! Са Голготе, ми лажна браћа, протерујемо Господа Сладчајшег у азил, протерујемо га ван живота. Поповштина је велики инквизитор, али и крсташки освајач и православног Истока. Она је довољна самој себи. Назаретска обитељ у прогонству је. Ометена у развоју, у животу и раду. Гурнута је немилосрдно у тешка искушења. Савремени Ирод је не само социопата, психопата, зликовац, силник, који је у паклу са Сатанаилом одлучио да не умре. И сада, када назаретска породица умире од глади, чудесно живи од огњевите заједничке молитве. Небо се отворило мањини изабраних.