Врата предсликују место прелаза између два стања, између два света, између познатог и непознатог, светлости и таме, раја и пакла. Она су и позив да уђемо и прођемо у свето из несветог. За Јевреје и хришћане врата имају огромно значење, јер она су приступ јављању. Врата Старог завета и Откровења Јовановог су Престол, али и Суд у последњи дан, те и прибежиште верујућих. Та лепота која просветљује душе отвара Светлост, Христос. „Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изаћиће, и пашу ће наћи“. Нико не улази у Христову светлост, ако не верује у њега и ако не прође кроз врата смрти и васкресења. Врата су свето Крштење у ком се урања у Христово пасхално тајинство и уводи у Тор, Цркву, где ће наћи спасење.

По чему се познају добри пастири Христовог стада? – По христоликости и богодушности!

Христос као Врата, као Двери је вечно отворен за све оне благословене који дођу да их доведе Оцу. Та су врата додуше уска! И смрт је пут који води до њих. А и свети апостоли су врата Небеског Јерусалима. Откровење их описује као град отворен са дванаест врата која су увек отворена.

Господ Христос указује на номадски жиот у Палестини. Пастир је чувао стадо од јутра до вечери, те их је утеривао у тор. Током ноћи чувари чувају све овчарнице и пазе на стадо. У први освит долазе пастири и изводе овце на испашу. А лопов долази „да украде и закоље и упропасти“. „Најамник који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их“. Лопов и најамник не долазе кроз врата, јер су туђинци. Кроз Христа као Врата-мост долази се Оцу. Кроз њега као посредника и зачетника Новог и Вечног савеза између Бога и људи. Он је „дошао да имамо живот и да га имамо у изобиљу“. Нас пак сколе многе бриге, очајавање над милосрђем Божјим, како да осигурамо ту нашу иловачу. Који је смисао и вреднота живота? Да ли је то велика зарада и још већа потрошња?! Да ли нам је све слободно? Или наша самовоља, ћудљивост и обест? Или пак чулна уживања свих врста као врховно добро? Господ нас води у племениту вољу и у живот, а не у савремено дивљаштво. Господ отвара врата за све и сваког. Прима све који хоће кроз врата. Прима пријатеље, али и непријатеље! Прима гадне, ружне, тешке, наочите, непријатне, затворене, брбљиве, луде, полулуде и разборите. Прима све Јевреје, Хелене, Латине, па и све остале. Прима све који трпе, подносе угњетавања свих врста, али и силнике и непријатеље, те и окореле злочинце. Зашто? – Зато што сви носе печат, код његовог небеског Оца и сви могу да остварујући његову свесвету вољу да се спасу.

Господ је Добри Пастир и крајеугаони камен Цркве. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија називамо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (1 Јн 3,1). Дао нам је ново бивствовање, нови живот. Да јесмо и да будемо деца Божја! Спасоносном моћи искупљења Христовог сваки је позван као учесник, члан, у његовој слави, односно члан једног и јединог стада ком је он пастир. „Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења (Дап 4,11). Синагога га је одбацила, али је васкрсли Христос постао темељ свете Цркве. Синагога је тако себе лишила спасења. Он је једина нада спасења за све и сваког. Црква наставља Христово дело спасења. Црква мора бити отворена врата за све.

Мора се признати да Црква није постизала свој идеал, осим у светима. Зар се није догађало кроз историју да се кадкад себично затварала као уточиште повлашћених симоничара или као тврђава клерикализма. Бивало је да је приватни, спахијски посед на ком је народ Божји муштерија, потрошач, а служба Божја карикатура Царства Божијег. Бивало је да није отворена за све добре воље. Да маћехински одбија своју децу, па чак их убија, оставља и одбацује. Затворена за слободно и достојно дељење светих тајни. Као прћија свештенства. Затвара се за свету исповест. Не трага за изгубљеном овцом, не мисионари. Не пружа хлеб живота нашој беди.

Христос нас прима онаквима какви јесмо, да би нас обожио, учинио боговима по благодати. Зато ни једна помесна Црква не сме разликовати, диференцирати људе на касте, класе и расе. На повлашћене и плебејце, на богате и сиромашне, на световњаке, монахе и витезове.

Замислите само како би изгледао свет без Цркве!? Она јесте Божји народ на земљи, али се одмеће и у институцију. У светом случају припадамо Цркви којом управља Христос, једно је стадо и један Пастир. Добри Пастир познаје своје овце, отвара врата за сву браћу и сестре. Немамо никакво право да и пред ким затворимо врата, да се самозадовољно повучемо у своју себичност, у тврђаву свог егоцентризма, свог сопства, погледа, заблуда и предрасуда, немамо право да се ма од кога затварамо, да одбијамо да разговарамо, већ да увек будемо спремни на дијалог, размену мисли и добрих дела. Црква изнад свега мора зближавати, а не удаљавати људе. Она би морала да безсрдачнима врати срце, плућа, бубреге... Да слепима врати вид, глувима слух, немима говор, те да губавце чисти и врати их у Цркву. Да их врати у срећан и радостан живот.

Бог се није затворио у свој посед, и свој свет, већ је изашао из себе, приближио се свакоме и постао Луча верних. Прави живот деце Божије почиње у Цркви и у њој се завршава у љубави, те достиже обожење у ком ће да се открије да ћемо бити слични њему и видећемо га као што јесте (1 Јн 3,2). Зато рушимо уставе, преграде, и зидове који нас раздвајају. Подигимо мостове који ће нас спајати.